Page 138 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

ovaj i isti život, u najvećemu i u najmanjemu, da opet učim o večnom vraćanju stvari, – –

da opet govorim reč o Velikom podnevu zemaljskom i ljudskom, da opet objavljujem
ljudima dolazak natčoveka. Ja rekoh reč svoju, ja se evo razbih o svoju reč: tako hoće

moj večiti udes –, kao glasnik propadam i nestaje me! Kucnuo je čas evo, da onaj koji
pada sebe sam blagosilja. Tako se – svršava pâd Zaratustrin.« – Kada su zveri ove reči

izgovorile, zaćutale su, čekajući da im Zaratustra nešto prozbori: ali Zaratustra nije čuo

da su zaćutali. Nego je ležao mirno, sa zatvorenim očima, kao neko koji spava, iako nije
spavao, jer je baš bio u dogovaranju sa dušom svojom. A zmija i orao, kad su ga videli

tako mirna i ćutljiva, poštujući veliku tišinu oko njega, pažljivo se digoše i odoše.

O velikoj čežnji

O dušo moja, naučio sam te da kažeš »danas« kao što se kaže »jednom« i

»nakad«, i da igraš kolo svoje u letu preko svakog ovde i tu i tamo. O dušo moja, izbavio

sam te iz svih uglova, iščistio te od sve prašine, paučine, i pomrčine. O dušo moja, sprao
sam sa tebe mali stid i vrlinu sitničarsku, i nagovorio te da naga stojiš pred očima

sunčevim. Burom koja se zove »duh« duhnuo sam po uzburkanim valima tvoga jezera;

duvom svojim odgonio sam sve oblake, zadavio sam čak i dželata koji se zove »greh«. O
dušo moja, dao sam ti pravo, da kažeš Ne kao što to kaže bura, i da kažeš Dâ kao što

vedro nebo govori Dâ: mirna kao svetlost stojiš ti i prolaziš kroz sred odricanja burnih. O
dušo moja, dao sam ti natrag slobodu nad onim što je stvoreno i nad onim što nije

stvoreno: i ima li koga još da poznaje, kao što poznaješ ti, slatko uživanje u onom što će
doći?O dušo moja, naučio sam te preziranju, koje ne dolazi kao što dolazi crvotočina;

velikom preziranju, koje je puno ljubavi, i koje najviše ljubi ono što najviše prezire. O

dušo moja, naučio sam te da uveravaš, tako da i sami razlozi budu uvereni u ono što ti
kažeš: kao sunce, koje ume da uveri more da treba da se diže k njemu u visinu. O dušo

moja, skinuo sam s tebe svako pokoravanje, kolenopriklanjanje i udvaranje; ja sâm
nadenuo sam ti ime »prepreka potrebâ«, i »sudbina«. O dušo moja, davao sam ti nova

imena i šarene igračke, nazivao sam te »sudbinom« i »obuhvatom sviju obuhvataja« i
»neraskidnom vezom svega vremena« i »azurnim zvonom«. O dušo moja, zemaljsko

carstvo tvoje pojio sam svakom mudrošću, svim vinima novim, i svim prastarim jakim