Page 133 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

poricanja u srcima vašim? Tako malo sudbine u pogledu vašem? Ako nećete da ste

sudbonosni i neumitni kao sudbina: kako ćete sa mnom – pobeđivati? A ako vaša
tvrdokornost neće da seva i poseca i raseca: kako ćete jednom sa mnom – stvarati? Jer,

oni koji stvaraju su tvrdi. I mora da vam izgleda blaženstvo, da ruku svoju pritisnete na
tisuću godina kao na vosak, – – blaženstvo, da pišete na volji tisuće godina kao po čeliku,

– čvršće od čelika, blagorodnije od čelika. Sasvim tvrdo je samo ono što je sasvim

blagorodno. Tu novu tablicu, o braćo moja, postavljam iznad vas: postanite tvrdi! –

30.

O ti voljo moja! Ti prepreko svake potrebe, ti moja preka potrebo! Sačuvaj me od

svih malih pobeda! Ti uređenje duše moje, koje ja nazivam proviđenjem! Ti koja si u
meni, i nada mnom! Sačuvaj me i očuvaj me, da budem jedno veliko proviđenje! A

poslednju tvoju veličinu, voljo moja, ostavi za poslednji podvig tvoj, – da budeš neumitna

u pobedi svojoj! Ah, ko još dosad nije podlegao pobedi svojoj! Ah, čije se još oko nije
zamračilo u tom opojnom sutonu! Ah, čija još noga nije pokleknula, i nije se u pobedi

odvikla da – stoji čvrsto! – – O, da bih jednom o Velikom podnevu bio spreman i sazreo:

spreman i sazreo kao uzavreo čelik, munjevit oblak, i vime nabubrelo od mleka, – –
spreman za sama sebe i za svoju najskriveniju volju: l?k koji žudi za svojom strelom,

strela koja žudi za svojom zvezdom: – – zvezda, spremna i sazrela u svome podnevu,
goruća, probodena, blaženo ispružena na domaku ubitačnih strelâ sunčanih: – – sámo

sunce, i neumitna volja sunčana, spremna da uništi pobeđujući! O voljo, prepreko svake
potrebe, ti moja preka potrebo! Očuvaj me i sačuvaj za jednu veliku pobedu! – –

Tako je govorio Zaratustra.