Page 135 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

ležao među samim žutim i rumenim zrnjem, grožđem, šipkovima od ruža, mirisavim

biljem, i šišarkama od jela. A kraj nogu njegovih ležala su ispružena dva jagnjeta, koje je
orao s teškom mukom oteo od njihovih pastira. Naposletku, posle sedam dana, uspravi se

Zaratustra na svojoj postelji, uze u ruku jedan šipak od ruže, omirisa ga, i miris mu
gođaše. Tada su mislile njegove zveri da je došlo doba da s njime govore. »O Zaratustra,

rekoše, evo već sedam dana kako ležiš tu, sa sklopljenim očima: zar se nećeš najzad opet

dići na noge? Izađi napolje iz pećine svoje: svet te iščekuje, kao gradina. Vetrić se igra
teškim mirisima, koji hoće k tebi; i svi potočići hteli bi da trče za tobom. Sve travke žude

za tobom, dok si ti sedam dana osamljen opstao, – izađi napolje iz pećine svoje! Sve tvari
hoće da budu tvoji lečnici! Je li ti možda došlo kakvo novo saznanje, nesvarljivo i teško?

Kao zamešano testo ležao si, i duša se tvoja razlila i rastući počela da prelazi sve ograde

svoje. – « – O zveri moje, odgovori Zaratustra, ćeretajte samo tako, i pustite me da vas
slušam! Mnogo me osvežava kad ćeretate: gde se ćereta, tu već leži svet preda mnom kao

gradina. Koliko je prijatno što postoje reči i glasovi: zar nisu reči i glasovi dúge i
zamišljeni mostovi izmedu onog što je za navek rastavljeno? Svakoj duši pripada drugi

svet; za svaku je dušu svaka druga duša jedan »drugi svet«. Između onoga što je
najsličnije jedno s drugim vara izgled ponajlapše; jer preko najmanje provalije najteže je

preći. Za mene – kako može da ima nešto što je van mene? Izvan ne postoji! Ali mi na to

zaboravljamo kad glasom dolazi do nas; kako je to lepo, što zaboravljamo! Zar nisu
stvarima dati na dar imena i glasovi da bi stvari čoveka razonodile? Govor je odista vrlo

lepa ludorija; njime čovek igrajući prelazi preko svih stvari. Kako su prijatni svaki
razgovor i svaka laž glasova! S pomoću glasova igra ljubav naša po šarenim dugama. – –

»O Zaratustra, rekoše na to zveri, za one koji ovako misle kao mi, igraju sve stvari same
od sebe: sve dolazi i hvata se za ruke i smeje se i beži – i opet se vraća. Sve ide, i sve se

opet vraća; večno se kotrlja točak bića. Sve umire, i sve opet procveta; večno juri napred

godina bića. Sve se krha, i sve,se opet sklapa; večno se zida ista kuća bića. Sve se rastaje,
i sve se opet sastajući zdravlja; večno veran sebi ostaje prsten bića. U svakom trenutu

počinje biće, oko svakog ovde obleće lopta tamo. Sredina je svuda. Kriva je staza

večnosti.« – – O vi lakrdijaši, i verglaši! odgovori Zaratustra, a osmeh mu se opet ukaza
na licu, kako vi dobro znate šta je imalo da se ispuni za sedam dana: – – i kako mi se crno

čudovište uvuče u ždrelo i htede da me zadavi! Ali ja sam mu odgrizao glavu i ispljuvao