Page 137 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

najmanjeg! – to je bila moja zasićenost bićem. Ah, gad! gad! gad! – – Tako je govorio

Zaratustra, uzdišući i stresajući se; jer se sećaše bolesti svoje. A njegove zveri ne dadoše
mu tad da dalje govori. »Ne govori dalje, od bolesti izbavljeni! – tako mu odgovoriše

njegove zveri, već izađi napolje, gde te svet iščekuje, kao gradina. Idi napolje k ružama i
pčelama i jatima golubova! A pre svega idi ka pticama pevačicama: da naučiš od njih

pevati! Treba da pevaju oni koji su na putu ozdravljenja; a zdravi neka govore. Ako se

zdrav i zaželi pesama, on druge pesme želi nego onaj koji se izbavlja od bolesti.« – »O vi
lakrdijaši i verglaši, zaćutite već jednom! – odgovori Zaratustra, i smejaše se svojim

zverima. Kako vi dobro znate, šta sam kao utehu pronašao sam sebi za sedam dana! Da
moram opet da pevam, – tu sam utehu pronašao sebi, i taj put k ozdravljenju: da li ćete i

od toga opet načiniti odmah pesmu za sviralu?« »Ne govori dalje, odgovoriše mu ponovo

njegove zveri; bolje još, ti od bolesti izbavljeni, napravi prvo i udesi sebi jednu sviralu,
jednu novu sviralu! Jer, slušaj Zaratustra! Za tvoje nove pesme trebaju i nove svirale.

Pevaj i odjekni kao grom, o Zaratustra, leči dušu svoju pesmama novim: da bi mogao
nositi veliku sudbinu svoju, koja još nijednog čoveka sudbina bila nije! Jer zveri tvoje

dobro znaju, o Zaratustra, ko si ti i ko treba da budeš: čuj, ti si učitelj večitog vraćanja
svega na svetu – to je odsad tvoja sudbina! To što ti kao prvi treba da širiš ovaj nauk, –

kako da takva velika sudbina ne bude i najveća opasnost tvoja i bolest! Čuj samo, mi

znamo čemu ti učiš: da se sve na svetu večno vraća, i mi s njim, i da smo mi već večno
puta bili na svetu, i sve sa nama. Ti učiš, da postoji jedna velika godina postajanja, jedna

čudovišna velika godina: kao sat sa peskom mora ona uvek iznova da se okrene, da bi
ponovo proticala i protekla: – – tako da su sve te godine ravne jedna drugoj, u najvećemu

i u najmanjemu, i isto tako da smo mi u svakoj velikoj godini ravni sebi samima, u
najvećemu i u najmanjemu. I kad bi ti sad hteo da umreš, o Zaratustra, čuj samo, mi i to

znamo kako bi ti tad sebi samome govorio: – ali te zveri tvoje mole, da još ne umreš! Ti

bi govorio, bez drhtanja u glasu, naprotiv lakše dišući od blaženstva jer bi se tad skinuli
sa tebe veliki teret i velika zamuka, ti najveći strpljivče! – »Evo umirem i nestaje me,

govorio bi ti, i za tili čas pretvoriću se u ništa. I duše su smrtne kao i tela. Ali će se vratiti

čvor uzrokâ u koji sam zamršen, – on će me opet stvoriti! Sâm ja spadam među uzroke
večnog povraćaja. Ja ću opet doći, sa ovim suncem, sa ovom zemljom, sa ovim orlom, sa

ovom zmijom – ne u novi život ili bolji život ili sličan život: – ja ću večno opet dolaziti u