Page 140 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

ruke moje: – to što sam ti rekao da pevaš, eto, to je bilo poslednje što sam još imao! Što

sam ti rekao da pevaš, reci sad samo, reci: ko od nas treba sad – da kaže hvala? – Ali
neka, bolje je: pevaj ti samo, pevaj, o dušo moja! A ostavi mene da zahvaljujem! –

Tako je govorio Zaratustra.

Druga pesma uz igru

l.

»U oko tvoje zagledao sam nedavno, o živote: zlato videh gde sija u oku tvome
dubokom kao noć, – srce mi presta kucati od tog slatkog uživanja: – zlatan čun videh gde

sija na noćnim vodama, ljuljaška od zlata, koju bi vali zagnjurivali, zapljuskivali i opet

otkrivali! Na nogu moju, žudnu za igrom, bacio si pogled, nasmejan upitan nagovoran
ljuljuškav pogled: Dvaput samo okrenuo si svoje daire malim ručicama – a već je noga

moja poklekla od žudi za igrom Pete na nogama mojim digoše se u vis, prsti sluktahu, da
te čuti mogu: jer igračevo je uho – u prstima od nogu! Priskočih do tebe: ali ti ustuknu

trkom ispred mene: i na mene suknu jezik kose tvoje vetrom povijene! Odskočih od tebe i
od tvojih zmija: i ti već zastade, s pola lica k meni, a iz oka želja ti izbija. Krivim

pogledima – učiš me ići krivim putevima; na krivim putevima uči se noga moja –

podlostima! Bojim te se blizu, volim daleko od sebe; svojim me bežanjem mamiš, svojim
traženjem okivaš: – ja patim, ali šta ne bih rado prepatio za tebe! Kad hladnoćom stežeš, i

mržnjom zaludiš, bekstvom bolje veže, podsmehom – uzbudiš: – ko da te ne mrzi, velika
veziljo, sve čvršće steziljo, svud s nama hodiljo, u svemu vodiljo! Ko da te ne voli, tebe

milu, čednu, uvek čilu, lakokrilu, bezazlenu a grešnu! Kuda me vučeš sad, ti nenamire i

nezamore? A sad opet bežiš od mene, ti slatki vetropire i bezobzire! Ja igram za tobom, i
idem za tobom, zvan il' nezvan. Gde si? Pruži mi ruku! Ili bar prst jedan! Zalutaćemo, ja

vidim peštere i šiprag oko nas svud! – Pogle, sovuljage i šišmiši proleću ovud!
Sovuljago? Šišmišu jedan! Šalu sa mnom zbijaš? Gde smo? Od psa li nauči da kevćeš i

zavijaš. Keziš na me zubiće svoje bele, zdrave; buljiš u me oči ljute iz grive kudrave! U

divljem plesu preko drvlja i kamenja; ja sam lovac, – šta si, divokoza moja ili hrt moj ti?