Page 141 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra
P. 141
Uza me sad! Plesačice divlja, da si brza znam! Sad gore! Sad preko! – Avaj! U skoku
sam eto pao sam! I k tebi vapim sad, obesna, smiluj se, o smiluj! Rado bih išao s tobom –
po lepšim stazama, čuj! - po ljubavnoj stazi, kroz tihi šaren lug! – Il' kraj jezerca gde
ribice zlatne plivaju uokrug! Umorna ti si! Gle janjce onde, i sunce na smiraju: kako bi
lepo bilo spavati tu, dok pastiri sviraju? Zar si toliko umorna? Poneću te ja, samo ću ti
ruke sklopiti! A jesi li žedna, – ja imam nešto, ali se bojim nećeš hteti popiti – – O ta
prokleta okretna spretna zmija i šindivila! Kud ode? Gle, na licu mom rumene mrlje
kazuju da je tu bila! Al' odsad drugi nek bude budala i pastir tvoj, da gleda kud se vereš!
Dosad sam tebi ja, veštice, pevao, odsad ćeš meni ti da se – dereš! Po taktu moga biča
igraćeš i vikati da svak čuje! Da nisam zaboravio bič? – Ne, tu je!« –
2.
Na to mi život ovo odgovori, držeći pri tome zapušene male uši: »O Zaratustra!
Ne švićkaj tako strahovito tim svojim bičem! Ta ti znaš da graja ubija misli, – a baš mi
dolaze tako nežne misli. Mi smo oboje prave i dobričine i štetočine. S one strane dobra i
zla našli smo mi naše obećano ostrvo i našu zelenu livadu – samo nas dvoje! Već zato
treba da smo dabri jedan prema drugom! Pa ako se i ne volimo baš iz temelja – zar se
mora biti kivan na nekoga, kad se ne voli iz temelja? A da sam dobar prema tebi, pa često
i suviše dobar, to ti znaš: uzrok je tome, što sam surevnjiv na mudrost tvoju. O, ta
sumanuta stara budala mudrost! Ako bi ikad mudrost tvoja pobegla od tebe, ah! tada bi
brže-bolje i moja ljubav pobegla od tebe.« Zatim se život zabrinuto obazre iza sebe i oko
sebe, pa reče polako: »O Zaratustra, ti mi nisi dosta veran! Ti me ne voliš ni blizu toliko
koliko kažeš da me voliš; ja znam da ti smišljaš da me skorim ostaviš. Ima jedno staro
teško vrlo teško zvono: brujanje se njegovo čuje noću gore do u tvoju pećinu: –– kad ti
čuješ kako to zvono otkucava ponoć, onda ti izmedu jedan i dvanaest na to misliš – – ti
na to misliš, o Zaratustra, znam ja dobro, kako bi me skorim ostavio!« –»Da, odgovorih
ja okolišeći, ali ti i to znaš. – « I ja mu rekoh nešto na uho, pasred njegovih zamršenih
žutih budalastih čuperaka od kose. »Ti to znaš, o Zaratustra? To ne zna niko. – « Mi se
zgledasmo, i pogledasmo u zelenu travu, preko koje je baš preletalo hladno veče, i
plakasmo jedan s drugim. – Tada pak beše mi život miliji nego ikad sva mudrost moja. –