Page 141 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra
P. 141

Uza me sad! Plesačice divlja, da si brza znam! Sad gore! Sad preko! – Avaj! U skoku

                   sam eto pao sam! I k tebi vapim sad, obesna, smiluj se, o smiluj! Rado bih išao s tobom –
                   po lepšim stazama, čuj! - po ljubavnoj stazi, kroz tihi šaren lug! – Il' kraj jezerca gde

                   ribice zlatne plivaju uokrug! Umorna ti si! Gle janjce onde, i sunce na smiraju: kako bi
                   lepo bilo spavati tu, dok pastiri sviraju? Zar si toliko umorna? Poneću te ja, samo ću ti

                   ruke sklopiti! A jesi li žedna, – ja imam nešto, ali se bojim nećeš hteti popiti – – O ta

                   prokleta okretna spretna zmija i šindivila! Kud ode? Gle, na licu mom rumene mrlje
                   kazuju da je tu bila! Al' odsad drugi nek bude budala i pastir tvoj, da gleda kud se vereš!

                   Dosad sam tebi ja, veštice, pevao, odsad ćeš meni ti da se – dereš! Po taktu moga biča
                   igraćeš i vikati da svak čuje! Da nisam zaboravio bič? – Ne, tu je!« –



                                                                 2.


                          Na to mi život ovo odgovori, držeći pri tome zapušene male uši: »O Zaratustra!

                   Ne švićkaj tako strahovito tim svojim bičem! Ta ti znaš da graja ubija misli, – a baš mi
                   dolaze tako nežne misli. Mi smo oboje prave i dobričine i štetočine. S one strane dobra i

                   zla našli smo mi naše obećano ostrvo i našu zelenu livadu – samo nas dvoje! Već zato

                   treba da smo dabri jedan prema drugom! Pa ako se i ne volimo baš iz temelja – zar se
                   mora biti kivan na nekoga, kad se ne voli iz temelja? A da sam dobar prema tebi, pa često

                   i suviše dobar, to ti znaš: uzrok je tome,  što sam surevnjiv na mudrost tvoju. O, ta
                   sumanuta stara budala mudrost! Ako bi ikad mudrost tvoja pobegla od tebe, ah! tada bi

                   brže-bolje i moja ljubav pobegla od tebe.« Zatim se život zabrinuto obazre iza sebe i oko
                   sebe, pa reče polako: »O Zaratustra, ti mi nisi dosta veran! Ti me ne voliš ni blizu toliko

                   koliko kažeš da me voliš; ja znam da ti smišljaš da me skorim ostaviš. Ima jedno staro

                   teško vrlo teško zvono: brujanje se njegovo čuje noću gore do u tvoju pećinu: –– kad ti
                   čuješ kako to zvono otkucava ponoć, onda ti izmedu jedan i dvanaest na to misliš – – ti

                   na to misliš, o Zaratustra, znam ja dobro, kako bi me skorim ostavio!« –»Da, odgovorih
                   ja okolišeći, ali ti i to znaš. – « I ja mu rekoh nešto na uho, pasred njegovih zamršenih

                   žutih budalastih čuperaka od kose. »Ti to znaš, o Zaratustra? To ne zna niko. – « Mi se
                   zgledasmo, i pogledasmo u zelenu travu,  preko koje je baš preletalo hladno veče, i

                   plakasmo jedan s drugim. – Tada pak beše mi život miliji nego ikad sva mudrost moja. –
   136   137   138   139   140   141   142   143   144   145   146