Page 122 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

otmena je reč koja kaže: »što život obećava nama, hoćemo mi – da ispunimo životu!« Ne

treba tražiti uživanje, gde se ne može uživanja pružiti: I – ne treba uživanje tražiti! Jer su
uživanje i nevinost najsramežljivije stvari: ni jedno ni drugo neće da ga traže. Njih treba

imati – a tražiti treba pre još krivicu i bol! –

6.

O braćo moja, ko je prvenac, toga uvek prinose na žrtvu. A mi smo prvenci. Svih
nas krv teče sa potajnih žrtvenika, svi mi gorimo na vatri i pečemo se u slavu starih

božanstava. Ono što je na nama najbolje, još je mlado: to draži stara nepca. Naše je meso
nežno, naša je koža tek koža od jagnjeta: – kako da ne dražimo stare idolopoklonike! Još

je u nama samina stari idolopoklonik: koji za gozbu sebi peče najbolje što je na nama.
Ah, braćo moja, kako ne bi prvenci bivali prinošeni na žrtvu! Ali to i traže oni koji su kao

mi: ja volim one koji ne žele da se sačuvaju. One koji propadaju i prolaze volim ja svom

ljubavlju svojom: jer to su oni koji prelaze. –

7.

Biti istinit – to umeju malo njih! Pa i oni koji umeju, ti to neće da su! A

panajmanje još umeju to oni koje zovu dobrima. O ti dobri! Dobri ljudi ne govorite nikad

istinu; biti tako dobar, za duh je prava bolest. Oni popuštaju, ti dobri ljudi, oni se podaju,
njihovo srce ponavlja što mu se kaže, njihovi razlozi slušaju: a ko sluša, taj ne čuje sam

sebe! Sve što dobri nazivaju zlim, mora se udružiti, da bi se iz svega toga rodila jedna
istina: o braćo moja, da li ste vi doista zli za tu istinu? Smiono pregalaštvo, dugotrajno

nepoverenje, svirepo odricanje, zasićenost, sečenje u živo meso – kako se retko to sve

udružuje! A tek u tom semenu – zaćinje se istina! Uz nemirnu i zlu savest rasla je dosad
svest i niklo sve znanje! Razbijte, razbijte, vi koji do znanja dolazite, te stare tablice!