Page 118 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

teško se hvata, – – tako da se blagorodna ljuska i blagorodne šare moraju založiti za nju.

Ali i to je veština koju treba naučiti: imati ljusku, i lep izgled, i lukavo slepilo! A često se
može po više čemu na čoveku dobiti pogrešno mišljenje, usled toga što je ljuska

beznačajna i žalosna i odviše ljuska. Mnogo skrivene dobrote i snage ne dâ se nikad
naslutiti; najmedenije poslastice ostaju često bez ljubitelja! Žene to znaju, one koje su

najmedenije: jesu li samo malo punije, ili malo mršavije – o, koliko puta zavisi sudbina

od toga malo! Čovek se teško daje otkriti, a ponajteže još od samoga sebe; često duh laže
o duši. Tako to udešava duh težine. Onaj je otkrio sebe koji kaže: Ovo su moje Dobro i

Zlo: time je ućutkao krticu i kepeca, koji kažu: »Šta je za sve dobro, dobro je; što je za
sve zlo, zlo je.« Zaista vam kažem, ja ne marim ni one kojima je sve na svetu dobro, i za

koje je ovaj svet najbolji. Njih ja zovem svezadovoljnima. Svezadovoljnost, kojoj svašta

dobro prija: to nije baš najbolji ukus! Ja cenim neukrotljive izbiračke jezike i želuce, koji
su naučili da kažu »Ja« i »Da« i »Ne«. Sve izgristi i svariti – tako rade svinje. Večno sa I-

ja potvrđivati – to je naučio samo magarac, i oni u kojih je njegov duh! – Tamnu žutu
boju i goruće crvenilo: to traži moj ukus, – on krv meša u sve boje. A ko mi kuću svoju

premazuje krečom, taj mi odaje okrečenu dušu. Jedni zaljubljeni u mumije, drugi u
sablasti; a oboje podjednako neprijateljski raspoloženi prema svemu što je meso i krv – o,

kako se oboje protive mome ukusu! Jer ja volim krv. I neću da zastanem i stanujem onde

gde svako pljuje i bljuje: tako je to po mom ukusu, – voleo bih pre živeti među
kradljivcima i krivokletnicima. Jer niko nema zlata u ustima. Ali još odvratniji su mi svi

oni koji ližu pljuvačku; najodvratniju životinju među ljudima, na koju sam naišao, nazvao
sam gotovanom: ona neće da voli a ipak bi da živi od ljubavi. Nesrećnicima nazivam sve

one koji znaju samo za jedan izbor, ili da budu zle životinje ili zli ukrotitelji životinja:
među njima ne bih sebi zidao kolibu. Nesrećnicima zovem i one, koji večno čekaju, – oni

se protive mome ukusu: svi oni carinici, i bakali, i kraljevi, i svi ostali čuvari država i

dućana. Odista, i ja sam naučio čekati, i to iz temelja, – ali čekati samo na sebe. Ali sam
pre svega naučio stajati i hodati, i trčati i skakati, i uspuzati se, i igrati. Jer u tome je moj

nauk: ko hoće jednom da nauči leteti, taj mora prvo naučiti stajati i hodati, trčati, i

uspuzati se, i igrati: – ne nauči se u letu leteti! Na lestvama od užeta uspuzao sam se već
na mnogi prozor, hitrim nogama peo sam se na visoke katarke: sedeti na visokim

katarkama saznanja, izgledaše mi ne malo blaženstvo, – – treptati kao nežni plamenovi na