Page 120 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

dobro ili zlo. Ja ih dakle pozvah da strovale svoje stare govornice, i sve ono gde se bilo

namestilo ono staro uobraženje; pozvah ih da ismeju svoje velike učitelje vrline, i
svetitelje i pesnike i iskupitelje. Pozvah ih da ismeju svoje namrgođene mudrace, i sve

one koji su ikad kao crna strašila opominjući sedeli na drvetu života. Seo sam nasred
njihove velike grobljanske staze, čak i uz samu strvinu i gavranove – i ismevao sam svu

nekadašnjost njihovu i njeno trošno raspadajuće se gospodstvo. Zaista vam kažem, kao

oni ispovednici i ludaci drao sam se i ja, i proklinjao sve što je u njih veliko i što je malo,
– što da je i najbolje njihovo tako premaleno! Što da je i najgore njihovo tako premaleno!

– tako sam se smejao. Tako se iz mene derala i smejala moja mudra čežnja, koja je
rođena u brdskim visinama, zaista vam kažem jedna divlja mudrost! – moja velika krilata

čežnja.Ona bi me često otrgla sa zemlje, u vis i u daljinu, i sve u smehu: tada bih leteo

zastravljen, kao strela, kroz ushićenje opijeno suncem: – napolje u daleke budućnosti,
koje još ne ugleda ničiji san, na toplije jugove nego što su ih ikad snile tvoračke mašte:

onamo gde se bogovi igrajući stide svake odeće: – – ako ću da govorim u slikama, i da
hramljem i mucam kao pesnici: a zaista vam kažem, stidim se što još moram da budem

pesnik! Onamo, gde mi je sve postajanje izgledalo kao igranje i poigravanje bogova, a
svet ispušten i raspušten, i bežeći natrag k sebi samom: – – kao večito bežanje od sebe i

ponovno traženje sebe mnogobrojnih bogova, kao blaženo protivrečenje sebi, ponovno

dopadanje sebi, pripadanje sebi samima mnogobrojnih bogova: – Onamo, gde mi se sve
vreme činilo blaženim podsmehom trenucima, gde je potreba isto što i sloboda, jer se

blaženo igra sa žaokom slobode: – Gde sam opet našao i svoga starog đavola i
dindušmanina, duha težine, i sve što je on stvorio: Zapt, zakone, potrebu i posledicu, i cilj

i volju, i Dobro i Zlo: – Jer, nije li potrebno da ima nešto, preko čega bi se dalo igrati,
igrajući preći? Nije li potrebno da lakih i najlakših radi ima – krtica i tromih patuljaka? –

3.

Onde sam tada podigao sa staze i reč »nat-čovek«, i to da je čovek nešto što treba

prevladati, – da je čovek most a ne svrha: da treba da je blažen što je podne i viče, i put
ka novim zorama: – Zaratustrinu reč o velikom Podnevu, i sve ostalo što sam razapeo

iznad čoveka, kao purpurne druge večernje rumeni. Zaista vam kažem, pustio sam ih da