Page 119 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

visokim katarkama : doduše mala svetlost, ali utoliko veća uteha za zalutale zalutale

brodove i brodolomce! – Na raznim putevima i na razne načine dospeo sam do svoje
istine: ne samo na jednim lestvama uspeo sam se u visinu, odakle oko moje bludi u moju

daljinu. I vrlo sam nerado raspitivao oduvek za puteve, – to se uvek protivilo mome
ukusu. Radije sam pitao i kušao same puteve. Kušanje i ispitivanje bilo je sve moje

hođenje: – i zaista vam kažem, treba naučiti odgovarati na takva pitanja! U tome je eto –

moj ukus: – niti dobar, niti rđav, ali moj ukus, kojega se više ne stidim i koji više ne
krijem. »Ovo – je moj put, – gde je vaš?« odgovorio sam onima koji su me pitali »gde je

put«. Jer puta – uopšte nema!

Tako je govorio Zaratustra.

O starim i novim tablicama

1.

Sedim ovde i čekam, a oko mene stare razbijene tablice, i nove do pola ispisane.

Kad će kucnuti moj čas? Čas silaska moga, zalaska moga: jer hoću još jedanput da idem
među ljude. Na to eto čekam. ali prvo treba da dobijem znake da je kucnuo moj čas, – a ti

su, nasmejani lav sa jatom golubova. Medutim govorim sâm sa sobom, kao neko koji ima
vremena. Niko mi ništa novo ne priča: daj dakle da pričam sebi o samome sebi.

2.

Kad sam došao među ljude, našao sam ih gde sede na jednom starom uobraženju:

Svi oni behu sebi uobrazili da već odavno znaju šta je za čoveka dobro a šta zlo. Stara
umorna stvar izgledaše im svaki govor o vrlini; i ko je hteo da dobro spava, govorio bi još

pre spavanja o »Dobru« i »Zlu«. Tu uspavanost ja sam poremetio, učeći da niko još ne

zna šta je dobro a šta zlo: – jedino možda onaj koji stvara! – A to je onaj koji stvara cilj
čoveku, i daje zemlji smisao njen i njenu budućnost: On tek stvara, da bi nešto postalo