Page 117 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

dušmanin od iskoni! O, kuda već nije poleteo i kojekuda odleteo moj neprijateljski

osećaj! O tome bih mogao već i pesmu pevati – i hoću da je pevam. mada sam sâm u
pustoj kući, te je moram pevati svojim rođenim ušima. Ima dabome drugih pevača,

kojima tek u punoj kući omekša grlo, progovori ruka, zablista oko, probudi se srce: – Ja
nisam od tih pevača. –

2.

Onaj koji bude naučio ljude da lete, pomeriće sve pogranične kamenove; svi
pogranični kamenovi poleteće mi sami u vazduh, i on će zemlji ponovo dati ime – krstiće

je »laka«. Ptica noj brže trči od najbržeg ata, ali i ona još teško tura glavu u tešku zemlju:
tako i čovek koji još ne zna leteti. Teški su mu zemlja i život, jer tako to hoće duh težine!

Ali, ko hoće da postane lak, da postane ptica, taj mora voleti sama sebe: – tako to učim ja.

Naravno, ne ljubavlju boležljivih i bolnih: jer kod tih i samoljublje zaudara! Treba naučiti
voleti sama sebe – tako učim ja – ljubavlju čitavom i zdravom: da bi čovek izdržao u

društvu samoga sebe a ne tumarao uokolo. Tako tumaranje dalo je sebi ime »Ijubav
prema bližnjemu«: ni s kojom se drugom rečju nije dosad toliko lagalo i varalo, a osobito

od strane onih koji su padali na teret celome svetu. I zaista vam kažem, nije to zapoved za
danas ili za sutra, naučiti voleti sebe. Naprotiv, to je od svih veština najfinija,

najprepredenija, najposlednja i najstrpljivija. Za svoga rođenka, naime, sve je rođeno

dobro skriveno; i od svih zlatnih rudnika najkasnije se počinje kopati svoj rođeni, – tako
to udešava duh težine. Maltene još dok smo u kolevci daruju nam teške reči i vrednosti

kao što su »Dobro« i »Zlo« – to su imena tih darova. Njih radi prašta nam se što živimo. I
toga radi puštaju dečicu k sebi, da bi im još za vremena zabranili da vole same sebe: tako

to udešava duh težine. A mi – mi vučemo poslušno što nam se natovari, na nažuljenim

plećima i preko strmenitih bregova! Spopadne li nas znoj, kažu nam: »Tako je, život je
težak! « U stvari, to je samo čovek težak sam sebi! I stoga što nosi odviše tuđega na

svojim plećima. On klekne kao kamila, i pušta da ga dobro natovare. Poglavito snažni,
radni čovek koji je pun strahopoštovanja: odviše tuđih teških reči i vrednosti natovari on

na sebe, i onda mu se život čini pustinjom! Zaista vam kažem! I svoje rođeno je koji put

teško nositi! I mnogošta unutra u čoveku slično je oštrici, to jest otužno je, i ljigavo, i