Page 115 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

se natura najsujetnijim narodima; podrugivač svakoj neizvesnoj vrlini; koji će uzjahati

svakog ata i svaku oholost. Vlastoljublje: zemljotres, koji drma i slama iz temelja sve što
je trulo i šuplje; namrgođen rasrđen osvetnički obijač okrečenih grobova; znak pitanja što

kao munja seva iza brzopletih odgovora. Vlastoljublje: pred čijim pogledom čovek puzi i
sagiba glavu, i ropoće i unizuje se više nego zmija i nego svinja: – dok najzad ne drekne

iz njega veliko preziranje. – Vlastoljublje: strašni učitelj velikoga preziranja, koje

gradovima i državama u lice propoveda: »dole s tobom!« – dok iz njih samih nešto ne
poviče : »dole sa mnom! « Vlastoljublje: koje se penje zamamljujući i ka čistima i

usamljenima, gore u za sebe živeće visine, gorući kao ljubav koja slika zamamljujući
purpurna blaženstva na zemaljska nebesa. Vlastoljublje: ali ko bi u tome gledao zlo, kad

ono što je uzvišeno žedni da se spusti i dohvati vlasti! Zaista vam kažem, ničeg zlog ni

zlonamernog nema u takvoj žeđi i u tom spuštanju! Što usamljena visina neće da se
osami zauvek, i da ne traži drugog do sebe; što breg hoće da se spusti u dolinu, i vetrovi

sa visina u nizine: – O, ko bi našao pravo krsno i vrsno ime za takvu čežnju! »Vrlina što
deli darove« – tako je nazvao jednom Zaratustra ono čemu nema imena. I tada se zbilo –

zaista vam kažem, zbilo se prvi put! – da je rečju svojom veličao samoljublje, čitavo,
zdravo samoljublje, koje izvire iz moćne duše: – – iz moćne duše, uz koju ide uzvišeno

telo, stasito, pobedonosno, osvežujuće, okolo kojeg svake stvari postaju ogledalo: – vitko

ubedljivo telo, igrač, čija je slika, i iz koga je izvod, duša u sebi vesela. Takvih telesa i
duša samozadovoljstvo daje sama sebi ime: »vrlina«. Svojim rečima o dobrome i

rđavome zakriljuje se ovakva samoživost kao svetim lugovima; imenima svoje sreće goni
ona od sebe sve što je za preziranje. Odgoni od sebe ona sve što je kukavičko; ona kaže:

rđavo – to je kukavičko! Preziranja dostojan izgleda joj onaj koji se večno brine, uzdiše,
tuži, i koji sa zemlje diže i najmanje koristi za sebe. Ona prezire i svu bolećivu mudrost;

jer, zaista vam kažem, ima i mudrosti koja u pomrčini cveta, mudrost noćnih senki: ta

večno uzdiše: »Sve je sujetno! « Obazrivo nepoverenje ne ceni ona mnogo, kao ni onog
koji traži zakletvu mesto pogleda i stiska ruke: isto tako i svu nepoverljivu mudrost, jer je

ova svojstvo kukavičkih duša. Još manje ceni ona brže-bolje uslužnoga, koji je, kao

pseto, odmah gotov da leži na ledima, u svoj poniznosti; a ima i mudrosti ponizne i pseće
i pobožne i brže-bolje uslužne. Ali naročito joj je mrzak i gađenja dostojan onaj koji

nikad neće da se brani, koji guta otrovnu pljuvačku i osorne poglede, prestrpljivi,