Page 113 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

Blaženim nozdrvama udišem opet brdsku slobodu! Spasen je najzad nos moj od zadaha

svega što je čovečansko! Dražena oštrim vazduhom, kao penušavim vinom, kije duša
moja, – kije i kliče sama sebi: Nazdravlje!

Tako je govorio Zaratustra.

O tri zla

1.

U snu, u poslednjem jutarnjem snu, stajao sam danas na jednom predbrežju, – s
one strane sveta, držao sam merila, i merio sam svet. O, što mi tako rano dođe rumen

zorina: ona me probudi žarom svojim, surevnjivica. Uvek ona surevnjiva na žar moga
jutarnjega sna. Da se može izmeriti, i u dužinu, ako se ima vremena, i po težini, ako se

ume meriti; da se može preleteti na snažnim krilima; da se može pogledati, od onih koji

umeju da božanski razbijaju orahe: takav je san moj našao ovaj svet: – Moj san, smeli
plovac, polu brod, polu oluja, ćutljiv kao leptirovi, nestrpljiv kao sokolovi: kako je on to

imao danas strpljivosti i vremena da meri svet! Da li ga možda u potaji nagovarala
mudrost moja, moja nasmejana budna dnevna mudrost, koja se ruga svim »beskrajnim

svetovima«? Jer ona kaže: »gde ima snage, tu postaje i broj gospodarem: jer je u njemu
više snage«. Kako je pouzdano gledao san moj na ovaj svet koji ima kraja, ni radoznalo,

ni neradoznalo, ni plašljivo, ni moleći: – kao da mi daju veliku okruglu jabuku u ruku,

zrelu jabuku žutu kao zlato, sa gospodski nežnom somotnom kožom. – tako se pružao
preda mnom svet: – – kao da me drvo k sebi zove, drvo granato, snažne volje, svijeno da

može poslužiti za naslon i za podnožje umornom putniku: takav je stajao svet na mome

predbrežju: – – kao da mi nežne ručice nose nasusret škrinju, – otvorenu škrinju da
očarava sramežljive zadivljene oči: takav se pružio danas preda mnom svet: – –

nedovoljno zagonetka a da bi čovečansku ljubav terao od sebe, nedovoljno rešenje a da bi
čovečansku mudrost mogao uspavati: – stvar čovečanski dobra bio je za me danas svet o

kome se toliko zlo govori! Kako sam zahvalan svome jutarnjem snu, što sam danas