Page 112 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

kako osluškuje, ova blažena tišina! A tamo dole – tamo sve govori, i sve se prečuje.

Možeš mudrost svoju objavljivati glasom zvona: prodavci na pijaci zaglušiće je zvekom
marjašâ! Kod njih svako govori, niko već ne ume da razume. Sve pada u vodu, ništa ne

pada više u dubine kladenca. Kod njih sve govori, ništa se više ne tvori, niti kraju privodi.
Sve kakoće, te ko bi još sedeo mirno u gnezdu i nosio jaja? Kod njih sve govori, sve se

otire govorom. I što je još juče bilo odviše tvrdo za samo vreme i za njegov zub: danas

visi nagriženo i razgriženo iz ždrela današnjih ljudi. Kod njih sve govori, sve se izgovori.
I što je nakad bilo tajanstveno i tajna dubokih duša, danas trube glasnici po ulicama, i

druge leptirice. O prirodo čovečija, čudna li si ti! Ti grajo sumračnih ulica! Sada si opet
iza mene: – moja najveća opasnost je iza mojih leđa. U poštedi i u sažaljenju bila je

oduvek za mene najveća opasnost; a sve što je čovečansko, htelo bi da ga štede i žale. S

uzdržanim istinama, s pokretima budale i s budalastim srcem, i imajući u obilju malih laži
sažaljenja: – tako sam živeo ja uvek među ljudima. Prerušen sam sedeo među njima,

gotov da ne poznam sebe sama, da bih njih mogao podneti, i često uveravajući sebe:
»budalo jedna, ti ne poznaješ ljude!« Oduči se čovek od ljudi kad živi medu ljudima: na

svim ljudima ima odviše onog što se odmah vidi, – čemu tu dalekovide, i daleko-vidovite
oči! A kad su me krivo sudili: ja budala više sam štedeo njih toga radi nego sebe: budući

naviknut na strogost prema sebi, i sveteći se često sam sebi te štednje radi. Izboden od

otrovnih mušica, i izdubljen kao kamen, od mnogih kapi pakosti, sedeo sam među njima,
i još sam uveravao sebe: »nevino je sve što je malo u svojoj majušnosti!« Naročito one

koji se nazivaju »čestitima« poznao sam kao najotrovnije mušice: oni bodu u svoj svojoj
nevinosti, oni lažu u svoj svojoj nevinosti; kako bi oni i mogli biti prema meni –

pravedni! Ko živi među čestitima, toga sažaljenje nauči da laže. Sažaljenje načini vazduh
zagušnim svim slobodnim dušama. Jer glupost je čestitih nedogledna. Sakriti sebe i

bogatstvo svoje – to sam naučio tamo dole: jer svaki je od njih siromašan duhom. U tome

je ležala laž moga sažaljenja, što sam kod svakoga znao, – što sam na svakome video i
namirisao, kad mu je dosta duha, a kad mu je duha i odviše! Njihovi kruti mudraci: ja

sam ih nazvao ispitivačima i pronalazačima, – na taj sam način učio gutati reči. Njihovi

grobari: ja sam ih nazivao ispitivačima i pronalazačima, – na taj sam način učio jednu reč
zamenjivati drugom. Grobari se zaražuju bolestima kopajući. Pod starim ruševinama

spavaju nezdrava isparenja. Ne treba mutiti po mutljagu Treba živeti na brdima.