Page 111 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

osame, pa sam se odvikao od ćutanja! Tome – si se sad, držim, navikao? »O, Zaratustra,

sve znam: i to da si među mnogima bio više napušten, ti jedan, nego ikada kod mene!
»Jedno je biti napušten, drugo usamljen: To – si naučio sada! I to, da ćeš ti medu ljudima

uvek biti divalj i tuđ: » – divalj i tuđ i onda kad te vole: jer prvo i pre svega oni žele da
budu pošteđeni! »A ovde, ti si u svome domu i kod kuće; ovde smeš da kažeš sve što ti je

na srcu i sve razloge da izručuješ, ovde se ništa ne stidi potajnih, pritajenih osećajâ.

»Ovde prilaze sve stvari umiljavajući se ka tvome govoru, i udvaraju se: jer bi htele da
pojašu na leđima tvojim. Na svakoj slici ovde možeš da pojašeš ka svakoj istini. »Prav i

pravo smeš ovde da govoriš svima tvarima: jer odista, njihove uši kao da čuju pohvalu
kad neko tako sa svima tvarima – pravo govori! »A drugo je biti napušten. Jer, da li se još

sećaš, o Zaratustra? Onda kada je nad glavom tvojom kliktala ptica tvoja, dak si stajao u

šumi, ne mogući se odlučiti kuda? ne mogući se naći, u blizini jednoga leša: – » – onda
kada si govorio: neka me vode zveri moje! Iskusio sam da je opasnije biti među ljudima

nego među zverima: – Tada si bio napušten! »I sećaš li se još, o Zaratustra? Kada si
sedeo na ostrvu svome, kao kladenac vina posred praznih vedrica, dajući i nestajući u

duvanju, deleći žednima i udeljujući im sipajući: » – dok nisi sedeo najzad ti sam žedan
posred pijanih, i svake se noći tužio: »zar nije veće blaženstvo uzimati nego davati? A

ukrasti još veće blaženstvo nego uzimati?« – Tada si bio napušten! »I sećaš li se još, o

Zaratustra? Kada je došao najtiši čas tvoj, i odgonio te od tebe sama, kada je progovarao
opako šapućući: »Reci pa ma se skrhao! « – » – kada ti je sve tvoje čekanje i ćutanje

pretvorio na žao, i tvoju poniznu hrabrost obeshrabrio: Tada si bio napušten!« – O
osamo! Osamo, zavičaju moj! Kako mi ublažavajući i nežno govori glas tvoj! Mi ne

ispitujemo jedno drugo, mi se ne tužimo jedno drugom, mi otvoreno idemo jedno s
drugim kroz otvorena vrata. Jer kod tebe je svud otvoreno i svetlo; pa i časi trče tuda na

lakšim nogama. Jer u mraku se vreme teže podnosi nego u svetlosti. Ovde se otvaraju

preda mnom reči i skloništa reči svega bića: sve biće hoće ovde da od mene nauči
govoriti. A tamo dole – tamo je svaki govor uzalud! Tamo je najveća mudrost zaboraviti i

proći mimo: To – sam naučio sad! Ko bi hteo kod ljudi sve da shvati, morao bi sve da

obuhvati. A zato su ruke moje i suviše čiste. Ja ne volim da udišem već ni duh njihov; o,
kako sam mogao tako dugo živeti u graji njihovoj i sred zadaha njihova! O blažena tišino

oko mene! O čisti mirisi oko mene! O, kako iz dubine grudi tišina ova udiše sveži zrak! O