Page 110 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

već bile usnule. Pet izreka o starim stvarima čuo sam juče u noći, idući duž baštenskog

zida: njih su izrekli takvi stari turobni suhoparni noćni stražari. »Kao otac, ne brine se
dosta za decu svoju: zemaljski oci to bolje čine!« »Odviše je star! Baš se ništa više ne

brine za decu svoju« – odgovorio je na to drugi noćni stražar. »Zar on ima dece? Niko to
ne može dokazati, ako on sâm ne dokaže! Ja već odavno želim da on to jednom temeljno

dokaže.« »Da dokaže? A kad je taj išta još dokazao! Dokazivanje mu pada teško; njemu

je mnogo stalo do toga da mu se veruje.« Dabome! Vera ga spasava, vera u njega. To
tako vole stari ljudi. I mi smo takvi!« – Tako su razgovarala oba noćna stražara i

svetlomrsca, a zatim dunuše turobno u rogove svoje: to se desilo juče u noći, kod
baštenskog zida. U meni se srce kidalo od smeha, i htede da se iskida, ali ne znađaše

kako, te mi uskomeša utrobu. Zaista vam kažem u tom će još biti moja smrt, da ću se

zagušiti od smeha, gledajući magarce napite, ili slušajući stražare noćne da ovako
sumnjaju u boga. Zar nije već odavno prošlo vreme i za ovakve svakojake sumnje? Ko

još sme da budi iz sna ovakve stare zaspale mračne stvari? Stari bogovi svršili su već
odavno: – a zaista vam kažem, svršetak njihov i kraj bio je veseo, bogovski! Oni se nisu

»pomračili« pa umrli, – to je laž! Naprotiv: oni su se jednom zasmejali, tako da su umrli
– od smeha! To je bilo kad je sâm jedan bog izrekao najbezbožniju reč, – ovu reč: »Samo

je jedan Bog! Ne treba da imaš drugih bogova osim mene!« – stari jedan goropadan

dugobradi bog, surevnjiv na druge, zaboravio se i rekao je tako: – A svi su se bogovi
smejali tada, i ljuljali se na svojim sedištima, i vikali: »Zar nije baš u tome božanstvenost

da ima bogova a da nema jednoga boga? « Ko ima uši, neka čuje. – Tako govoraše
Zaratustra u gradu koji mu je bio drag, i koji se zove još i »Šarena krava«. A otuda je

imao samo dva dana hoda pa da opet stigne do svoje pećine i k zverima svojim, duša
njegova klicala je neprekidno od radosti zbog blizine povratka mu u zavičaj. –

Povratak u zavičaj

O osamo! Osamo; zavičaju moj! Predugo sam živeo kao divljak u divljoj tuđini a

da se ne bih sa suzama u očima k tebi vratio! Preti mi sad samo prstom, kao što majke
prete osmehuj se samo na me, kao što se majke osmehuju, reci samo: »Ako je to nekad

odjurio od mene kao oluja? – » – ko je to na rastanku uzviknuo: predugo sam: sedeo kod