Page 109 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

2.

»Mi smo opet postali pobožni« – tako priznaju ti otpadnici; a neki od njih toliko
su kukavice da ne smeju ni da priznaju. Njima gledam pravo u oči, – njima kažem pravo

u lice, i u rumenilo na obrazima njihovim; vi ste od onih koji se opet mole! A sramota je,
moliti se! Ne za sve, ali za tebe i za mene, i za svakog koji u glavi svojoj nosi savest

svoju. Za tebe je sramota da se moliš! Znaš li to: kukavni đavo u tebi, koji voli da skrsti

ruke, da drži ruke u krilu, da lenjivije: – taj tvoj kukavni đavo govori tebi »ima Boga«!
Ali usled toga spadaš i ti u rođ onih koji se boje svetlosti, kojima svetlost nikad mira ne

dâ; i sad svakim danom moraš glavu turati sve dublje u noć i u maglu! I odista, dobro si
izabrao čas: jer sad baš izleću opet noćne ptice. Kucnuo je čas za ceo rod onih koji se

boje svetlosti, čas večernji, čas svetkovanja, u koji prestaje – svetlost. Čujem i mirišem:
kucnuo je čas za lov i pohod, ne doduše za hajku divlju, već za lov pitom i hrom,

njuškajući i šuškajući, i metanišući, – – za lov na duševne kolenopriklonike: sve su

mišolovke za duše sad opet nameštene! I gdegod malo podignem zavesu, iskoči iza nje
mala leptirica. Je li čučala tu zajedno sa drugom kakvom malom leptiricom? Jer sa svih

strana dopire mi do nosa miris malih skrivenih družinica; gdegod ima sobičaka, tu ima i

novih bogomoljaca, i isparenja od bogomoljaca! Oni tu sede jedan do drugog po duge
večeri, i govore: »daj da opet budemo kao dečica, i da kažemo,dragi bože!" – a usta i

stomak su im pokvareni, pokvarili su ih kod pobožnih poslastičara. Ili, oni gledaju po
duge večeri u jednog prepredena grabljiva pauka-krstaša, koji propoveda mudrost i

samim paucima, i daje ovaj nauk: »među krstovima je lako ispredati paučinu!« Ili, oni
sede preko dana kraj močvara sa udicom u ruci, pa misle da su duboki; ali ko onde ribe

peca gde nema riba, taj za mene nije još ni površan! Ili, oni uče »s čistim srcem« svirati u

harfu kod kakvog pesnika-pevača, koji bi rado da se uharfi u srce kakave mlade ženice: –
jer je već sit starih žena i niihova slavopoja. Ili, oni se uče strahu kod kakvog

visokoučena polu-besomučnika, koji po mračnim sobama čeka da mu dođu duhovi – a da
mu odleti i ono malo duha što još ima! Ili, oni slušaju kakvog starog vandrokaša, svirača i

zviždača, koji se od turobnih vetrova naučio tonovima turobnosti, pa sad zviždi kako
vetar duva, i trubi turobnost u tužnim tonovima. A neki su od njih postali čak i noćni

stražari: oni sad umeju duvati u rog i tumarati po noći, budeći stare stvari koje su odavno