Page 107 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra
P. 107
gde se sklapa i stapa sve što je brodolomno i zlobno, zloglasno, pohotno, natrulo,
zagnojeno, zavereničko : – – pljuni na veliki grad, i vrati se!« – Kod tih reči prekide
Zaratustra zapenušenu budalu, i zatvori mu usta. »Prestani već jednom! povika
Zaratustra, davno ste mi gadni i tvoj govor i tvoj način! Zašto si živeo tako dugo kraj
močvara da si i sâm morao postati žabom i gubavicom? Ne teče li već i kroz tvoje žile
otužna i penušna krv iz močvara, kad evo sad tako krekećeš i kreveljiš se? Što nisi otišao
u goru? Ili što nisi zemlju orao? Zar nema po moru tma zelenih ostrva? Ja prezirem tvoje
preziranje; i, kad mene upućuješ, – što nisi uputio sama sebe? Iz ljubavi, i samo iz
ljubavi, treba da mi poleti moje prezrenje i moja ptica uputnica: a ne iz močvara! –
Nazivaju te majmunom mojim, ti zapenušena budalo: ali ja tebe zovem groktavim
krmkom svojim, – još ćeš mi groktanjem svojim pokvariti hvalu koju sam ispevao
ludosti. Šta te je to nagnalo da počneš tako groktati? Niko ti nije dosta laskao: – i zato si
seo na to smetište, da bi imao razloga sto većma groktati, – da bi imao razlega za što više
osvete! Jer osveta je, ti slavoljubiva budalo, sva tvoja zapenušenost, – ja sam te
progledao! Ali reč tebe budale nanosi meni štete, čak i onde gde imaš pravo! I kad bi
Zaratustrina reč imala i po sto puta pravo: s mojom rečju u ustima ti ćeš uvek – nepravo
činiti!« Tako je govorio Zaratustra; i on pogleda veliki grad, uzdahnu, i ćutaše dugo.
Najzad progovori i reče: Meni je gadan i ovaj veliki grad, ne samo ova budala. Ni na
jednom ni na drugom ne daje se ništa popraviti, ništa pokvariti. Teško ovom velikome
gradu! – Voleo bih da već vidim ognjeni stub u kome će izgoreti! Jer takvi ognjeni
stubovi moraju biti preteče Velikoga Podneva. Ali to ima svoje vreme i svoje
opredeljenje! – Nego tebi, budalo, daću na rastanku ovaj nauk: gde se više ne može imati
ljubavi, tu treba proći mimo...
Tako je govorio Zaratustra, i prođe mimo budalu i mimo veliki grad.