Page 106 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra
P. 106

nehoteći pred kapiju Velikog grada: ali tu iskoči pred njega raširenih ruku jedna

                   zapenušena budala, i prepreči mu put. A to beše ista ona budala što ju je narod prozvao
                   bio »majmunom Zaratustrinim«: jer on beše nešto naučio kako Zaratustra govori i gradi

                   rečenicu, a uzajmio je često i iz riznice njegove mudrosti. Ta budala dakle ovako oslovi
                   Zaratustru: »O Zaratustra, ovo je ovde veliki grad: tu nema ništa za tebe, a mogao bi još i

                   sve što sam imaš izgubiti. Što da gacaš po ovom talogu? Imaj sažaljenja spram noge

                   svoje! Bolje pljuni na ovu gradsku kapiju i – vrati se! Ovo je ovde pakao za misli
                   usamljeničke: ovde se velike misli žive opare pa prokuvavaju dok se ne istanje. Ovde

                   potrule svi veliki osećaji: samo klopotavi osećajčići smeju tu da klopoću! Ne osećaš li
                   već zadah od klanicâ i zgarištâ duha? Zar ne kulja iz ovoga grada para od zaklanoga

                   duha? Ne vidiš li dušu gde visi kao otrcana prljava krpa? – I iz tih krpa još prave novine!

                   Zar ne čuješ kako su ovde od duha načinili igru reči? Odvratan izmet reči izbacuje on iz
                   sebe! – I iz toga izmeta reči prave još novine. Oni se teraju i gone, a ne znaju kuda! Oni

                   nateruju jedni drugima znoj na čelo, a ne znaju zašto! Oni lupkaju svojim oružjem, oni
                   zveckaju svojim zlatom. Hladni su, i hoće da se zagreju vodom prepečenicom; zagrejani

                   su a traže hladovine u smrznutih duhova; svi oni boluju od javnog mnjenja, i boluju za
                   njima. Sve požude i pohote ovde su kod kuće; ali ima ovde i vrlih, ima mnogo pogodne

                   pogođene vrline: – Mnogo pogodne vrline sa prstima vičnim pisanju i tvrdim sedištem

                   vičnim čekanju, blagoslovene sitnim kolajnama i naduvanim štrkljastim kćerima. Ima tu i
                   mnogo pobožnosti, verskog oblizivanja i lizanja, klizanja i gmizanja pred gospodom nad

                   vojskama. 'Ozgore' kaplje kolajna i milostiva pljuvačka; prema gore nadimlje se svaka još
                   neukrašena grud. Mesec ima svoj dvor, i dvor ima svoje popadale s meseca: a u svemu

                   što dolazi iz dvora klanja se prosjački puk, i sva prosjačka pogodna vrlina. 'Ja slušam, ti
                   slušaš, mi slušamo' – tako klanja pogodna vrlina prema vladaocu: da bi zaslužena kolajna

                   bila prikačena najzad na usku grud! Ali se mesec okreće oko svega zemnoga: tako se

                   okreće još i vladalac oko najzemnijega: – a to je zlato sitničarâ. Gospod je gospod čuda
                   ali ne i zlatnih ruda vladalac kaže, ali ćifta – raspolaže! Tako ti svega što je na tebi svetlo

                   i jako i dobro, o Zaratustra! Pljuni na ovaj grad sitničara, i vrati se! Ovde kroz žile teče

                   krv otužno, mekušno penušavo: pljuni na veliki grad, koji je veliko smetište za smeštanje
                   šljama! Pljuni na grad utisnutih duša i uskih grudi, naoštrenih očiju, lepljivih prstiju – –

                   na grad nametljivaca, besramnika, piskarala i vriskarala, častogubivih slavoljubnika: – –
   101   102   103   104   105   106   107   108   109   110   111