Page 105 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra
P. 105
njegovu! Nego vedri, hrabri, prozirni ćutljivci – ti su za mene najmudriji: u kojih je dno
tako duboko, da ga ni najbistrija voda ne može – odati. Ti belobrado ćutljivo zimsko
nebo, ti sedoglavče nada mnom sa okruglim očima! O ti nebeska sliko i priliko duše moje
i njene nestašnosti! Zar nisam primoran da se krijem, kao neko koji je zlata progutao, –
da mi ne bi dušu rasporili? Zar nisam primoran da nosim štule, da bi prevideli koliko su
mi drage noge, – svi ti zavidljivci i suzolivci oko mene? Te osušene, zapuštene,
napuštene, iznurene, istrulele duše – kako bi zavist njihova i mogla da izdrži sreću moju!
Pokazujem dakle samo led i zimu na svojim vrhovima – a ne da moj breg obavija oko
sebe još i sve sunčeve tkanice! Oni čuju samo kako zvižde moji zimski vihori: ne, da ja
prelazim i preko toplih mora, kao čežnjivi, teški, vrući južnjaci. Oni bi još da se sažale na
moje nepogode i dogode: – ali moja reč glasi: »pustite dogadaj da dode k meni: nevin je
on kao detence!« Kako bi ovi i mogli podneti sreću moju, da ja svoju sreću ne uvijam u
nepogode i zimogroze, da ne udaram na nju belu šubaru medvedu i snežnu odoru
nebesku! – da se i ja sâm ne sažalim na sažaljenje njihovo: sažaljenje tih zavidljivaca i
suzolivaca! – da ja sâm pred njima ne uzdišem i ne cvokoćem zubima, i da se ne puštam
strpljivo da me povijaju u svoje sažaljenje! To je mudra nestašnost i prijatnost duše moje,
da ne krije zime svoje i mrazeva svojih; ona ne krije ni mrazotina svojih! Osama je kod
jednog, bekstvo bolesnoga; osama kod drugog, bekstvo od bolesnih. Neka me čuju kako
cvokoćem i uzdišem usled zimske studi, svi ti zavidljivi smutljivci oko mene! I uz taj
cvokot i s tim uzdasima bežim još od zagrejanih soba njihovih. Neka ih neka me
sažaljevaju, i uzdahe prolivaju nad mojim mrazotinama: »još će nam se smrznuti na ledu
saznanje!« – tako jadikuju. Medutim trčim ja s toplim nogama uzduž i popreko po svome
Maslinovu brdu: u sunčanome kutu svoga Maslinova brda pevam pesme i podsmevam se
svakom sažaljenju. –
Tako je pevao Zaratustra.
O mimoprolaženju
Prolazeći tako polako kroz mnogi narod i kroz razne gradove, vraćao se
Zaratustra zaobilaznim putem ka svojoj planini i svojoj pećini. I gle, u tome stiže i
