Page 9 - ETIENNE DE LA BOETIE - Politika poslušnosti

Uočio je da su u kući Sule, u diktatorovom prisustvu, odnosno po njegovoj naredbi, neki ljudi bili zatvarani
u tamnicu, neki osuđeni. Jedan je bio prognan, drugi zadavljen; jedan bi zahtevao imetak drugog građanina,
drugi nečiju glavu. Ukratko, tamo se odlazilo ne kao u gradsku sudnicu, već pred narodnog tiranina. To ne
beše sud pravde, već nova jazbina tiranije. Na sve to dete reče svom učitelju: „Što mi ne date bodež?
Sakriću ga ispod odeće. Često odlazim u Sulinu sobu pre nego što ustane, a ruka mi je dovoljno jaka da ga
se ovaj grad otarasi.” To su reči koje doista pripadaju Katonu. Beše to pravi početak jednog junaka koji je
herojski završio svoj život. Čak i kada ne bismo pomenuli njegovo ime, odnosno državu, već samo
konstatovali činjenice, ta bi epizoda jasno govorila sama za sebe, i svako bi pogodio da je reč o Rimljaninu
rođenom u Rimu u vreme kad je taj grad bio slobodan.
I čemu sve ovo? Dakako ne zato što verujem da ta zemlja, odnosno baš ta oblast ima s tim bilo
kakve veze, pošto na svakom mestu, po svakoj klimi gorko je biti podređen, a prijatno je biti slobodan, već
samo zato što mislim da treba žaliti one koji dolaze na ovaj svet s jarmom oko vrata. Treba ih rasteretiti i
oprostiti im što nisu videli čak ni senku slobode i, kako je nisu svesni, ne vide zlo koje trpe robujući. Kada
15
bi stvarno postojala država Kimeraca koju pominje Homer, u kojoj je sunce drugačije sijalo nego kod nas,
puštajući zrake šest uzastopnih meseci, a zatim ostavljajući ljude da dremaju u mraku sledećih pola godine,
da li bismo bili iznenađeni činjenicom da su oni rođeni za vreme te duge noći navikli na mrak, pa dok im
niko nije pomenuo sunce, nisu ni osetili želju da vide svetlost? Čovek ne žali za onim što nikad nije
poznavao. Čežnja dolazi samo nakon uživanja i, usred tugovanja, sećanja na minule sreće. Zaista je u
prirodi čoveka da bude slobodan i da to želi, mada je njegova priroda takva da instinktivno sledi pravac koji
mu je učenjem dat.
Priznajmo, dakle, da sve ono čemu je učen i navikavan, čoveku izgleda prirodno, a da mu je
zapravo urođeno samo ono što prima svojom prvobitnom, netaknutom prirodom. Navika postaje prvi razlog
dobrovoljnog ropstva. Ljudi su poput ždrebaca koji najpre grizu uzdu da bi je kasnije zavoleli, i propinjući
se pod sedlom, ubrzo počnu da uživaju u pokazivanju ama i ponosno se šepure pod oklopom. Slično tome,
čovek se navikava na pomisao da je oduvek bio u podređenom položaju, da su i očevi živeli na isti način.
Pomisliće da mora da trpi zlo i uveravaće sebe na primeru i podražavanju drugih, konačno, dajući
isključivo pravo onima koji mu naređuju, sa uverenjem da je to oduvek tako bilo.
Uvek se nađu takvi koji, obdareni više od drugih, osećaju teret jarma i ne mogu a da ne pokušaju
da ga zbace. To su oni što se nikada ne mogu primorati na pokornost i koji uvek, kao Odisej po kopnu i
moru, neprestano traže dim iz svoga dimnjaka i ne mogu a da ne tragaju za onim što im prirodno pripada,
da se ne sećaju predaka, kao i ranijeg načina života. To su zapravo ljudi, oštra uma i dalekosežnog duha,
koji se poput svetine, ne zadovoljavaju samo onim što im leži pred nogama, nego se osvrću okolo, ispred i
iza, pa čak prizivaju prošle događaje da bi sudili o onim budućim, upoređujući i jedne i druge sa svojim
sadašnjim okolnostima. To su oni koji ispravno razmišljaju, i svoj su um obogatili učenjem. Čak i kad bi
sloboda sasvim nestala sa lica zemlje, takvi ljudi bi je izmislili. Za njih ropstvo ne pruža nikakvo
zadovoljstvo, ma koliko da je ukrašeno.
16
Veliki Turčin je bio potpuno svestan da knjige i učenje više od bilo čega drugog omogućuju
ljudima da shvate sopstvenu prirodu i da se gnušaju tiranije. Znam da u njegovoj zemlji ima malo
obrazovanih ljudi, jer on neće da ih bude mnogo. Upravo zbog tog ograničenja, ljudi sa jakim žarom i
predanošću, koji su uprkos proteku vremena očuvali ljubav za slobodu, ipak ostaju nedelotvorni jer se ne
poznaju, bez obzira koliko ih je. Pod tiranijom su izgubili slobodu delanja, govora, pa skoro i mišljenja.
Usamljeni su u svojim težnjama. Zaista, Momo, bog podrugljivosti, nije se šalio kada je to kritikovao u
čoveku, koga je Vulkan oblikovao, tačnije, da Stvoritelj nije postavio prozorčić na srce svojih stvorenja da
bi im misli učinio vidljivim. Kaže se da su Brut, Kasije i Kask, na svom pohodu da oslobode Rim pa samim
tim i ceo svet, odbili da u svoje društvo prime Cicerona, tog velikog pobornika društvene pravde, ako je
takav neko ikad postojao, jer su smatrali da ima plašljivo srce za tako uzvišeno delo. Verovali su u njegovu
volju, ali ne i u njegovu hrabrost. Ko god da proučava događaje minulih vremena i stare anale, neće naići ni
na jedan jedini slučaj da heroji nisu mogli svoju zemlju da otrgnu od zlih ruku kada su tom zadatku
pristupili čvrstom, svesrdnom i iskrenom namerom. Da bi im pokazala svoju pravu prirodu, čini se da im je
sloboda podarila novu snagu. Harmodije i Aristogiton, Trasibul, Brut Stariji, Valerije i Dion postigli su

15 Odiseja, knj. II, stihovi 14–19. Kimerci su bili varvarski narod severno od Crnog mora, u osmom i sedmom veku pre
nove ere, po kome je Krim dobio naziv.
16 Otomanskog sultana u Carigradu često su zvali Veliki Turčin.