Page 12 - ETIENNE DE LA BOETIE - Politika poslušnosti

tako da se lako moglo videti kako su te priče nastale iz dokonog čavrljanja po gradu i glupih glasina među
svetinom. Kada je Vespazijan, vraćajući se iz Asirije, prolazio kroz Aleksandriju na putu do Rima da bi
preuzeo vlast nad imperijom, činio je čuda: bogalje uspravljao, slepima vraćao vid i činio mnoga druga
dobra dela u koja su lakovernici poverovali kao da vide slabije, ja bih rekao, i od slepaca. I sami tirani su se
čudili kako ljudi mogu trpeti tlačenje jednog jedinog čoveka. Pribegavali bi korišćenju religije u sopstvenu
odbranu i, tamo gde je bilo moguće, poslužili bi se delićem božanskog da bi opravdali svoja nedela. Ako je
verovati Vergilijevoj Sibili, Salmonej, za kaznu što se šepurio kao Jupiter da bi zaveo narod, sada ispašta u
najcrnjem paklu:
Trpeo je beskrajne muke zato što
podražavaše
Gromove nebesa i vatre Jupitera.
Vozio se kočijama u koje behu upregnuta
Četiri konja, nesigurno se vozeći na nebu,
A u ruci držaše sjajnu baklju.
Među Grke, na glavni trg voziše hrabro
U srce grada Elida:
Pokazujući nadmenost za koju je mislio
Da je počast
Koja nepobitno pripada samo bogovima.
Ova budala koja podražavaše oluju
I nedostižne gromove,
Zveckajući mesingom i pod vrtoglavim
teretom
Na atovima tvrdih kopita,
Dok ga Svemoćni Otac gledaše,
Ne vitlaše bakljom, niti slabašnim
plamenom
Zašiljenog voska što se dimi,
Nego razjarenim treskom groma i munje
Prevrnuše ga, okrenuvši ga naglavačke.

Ako je neko ko je, postupivši u svoje vreme krajnje drsko, tako dobro prihvaćen u paklu, mislim
da će oni koji koriste religiju kao plašt da bi prikrili svoju bezvrednost, steći čak i veće zasluge da se na
kraju nađu na istom tom mestu.
Naše vođe su u Francuskoj uvele slična lukavstva, kao na primer žabe krastače, krin na grbu,
sveto ulje i stegove sa zlatnim plamenom. Bilo kako bilo, ja ne želim da budem sumnjičav, pošto ni mi ni
naši preci nismo dosad imali razloga za sumnjičavost. Naši kraljevi su uvek bili tako velikodušni u
mirnodopskim vremenima, a tako smeoni za vreme ratova, da se prosto čini kako ih priroda nije stvorila
kao ostale ljude, nego ih je čak pre rođenja Svemogući odredio da vladaju i očuvaju kraljevinu. Čak i da to
nije tako, ne bih se usudio da dovedem u pitanje istinu o našoj tradiciji niti da je tako strogo preispitam da
joj poljuljam tanano samoljublje. Ovo je teren za našu francusku poeziju, koja je, čini mi se, naprosto
preporođena kroz našeg Ronsara (Ronsard), našeg Baifa (Baïf), našeg Belea (Bellay). Ti pesnici unapređuju
naš jezik tako dobro da slobodno mogu da poverujem kako uskoro ni Grci ni Latini u tom pogledu neće biti
u prednosti u odnosu na nas, sem u pogledu starešinstva. I jamačno bih naškodio našoj rimi – volim da
upotrebim baš tu reč, mada bi neke druge reči pre pristajale, jer čak i u današnje vreme poznajem ljude
sposobne da oplemene poeziju i povrate joj prvobitni sjaj – ali, kako rekoh, naneo bih Muzi veliku
nepravdu kada bih je lišio sjajnih priča o kralju Klodoviku, na osnovu kojih već sada vidim našeg
nadahnutog Ronsara kako se lepo i lako razvija u Fransijadi. Cenim njegovu uzvišenost, svestan sam snage
njegovog duha, a poznajem šarm tog čoveka: lepo će mu pristajati ratni steg upravo kao što su Rimljanima