Page 6 - ETIENNE DE LA BOETIE - Politika poslušnosti

DRUGI DEO

Lekari su nesumnjivo u pravu kad nas upozoravaju da ne diramo neizlečive rane; i ja verovatno
pridikujem ljudima koji su odavno izgubili osetljivost i, izgubivši svest o njenoj krhkosti, očigledno pate od
smrtne bolesti. Pokušajmo stoga da razumemo logički, ako to možemo, kako se dogodilo da je slepa volja
za podređivanjem postala tako duboko ukorenjena u jednom narodu da ni sama ljubav za slobodu nije više
prirodna.

Ako živimo u skladu s prirodom i onako kako nas je ona učila, složićete se, svi treba da slušamo
roditelje; kasnije bi trebalo da razum prihvatimo kao svoju vodilju i ne pristanemo da bilo kome robujemo.
S obzirom na poslušnost koju instinktivno ukazujemo ocu i majci, mi smo jednaki i svako od nas prihvata
sebe za uzor. Pitanje da li je razum urođen ili ne, predmet je žestokih rasprava učenih ljudi i tema svake
filozofske škole. Zasad mislim da ne grešim ako kažem da u našim dušama postoji urođeno seme razuma
koje, ako se neguje dobrim savetima i vaspitanjem, prerasta u vrlinu, ali koje, s druge strane, uvene i istrune
ako ne može da se odupre zlu koje ga okružuje. Ako je na ovome svetu išta jasno i očigledno, pred čime
niko ne može da zažmuri, to je svakako činjenica da je priroda, stvorena od Boga, dobročinitelj ljudi, sve
nas načinila po istom kalupu da bismo jedni u drugima videli drugove, bolje rečeno, braću. Ako je u podeli
svojih darova priroda, po telesnim ili duhovnim obeležjima nekima bila naklonjenija no drugima, ona ipak
nije imala nameru da nas smesti u ovaj svet kao na nekakvo bojište, a jače i pametnije nije obdarila zato da
se ponašaju poput naoružanih bandita u šumi koji napadaju slabije. Pre bi se moglo zaključiti da je time što
je nekima podarila više, a nekima manje, priroda imala nameru da pruži priliku za iskazivanje bratske
ljubavi, da bi neki od nas imali snage da pomognu drugima kojima je pomoć potrebna. Prema tome, pošto
nam je ova dobra majka odredila svet za mesto bivstvovanja, smestila u istu kuću, oblikovala po istom
modelu, da bismo, gledajući se, gotovo prepoznali sebe; pošto nam je podarila glas i reči za održavanje
bratske povezanosti i tako, opštom i uzajamnom porukom naših misli, postigla bliskost naših volja; pošto
na svaki način nastoji da vezu naše zajednice i srodnosti učini što tešnjom i čvršćom; pošto na sve moguće
načine otkriva nameru, ne toliko da nas poveže, već da od nas načini organsku celinu, nema sumnje da svi
mi starimo prirodno slobodni, pošto smo svi braća. Shodno tome, nikome nije bliska pomisao da je neke od
nas priroda stvorila za ropstvo, jer nas je ona, zapravo, stvorila jednakima.
Istini za volju, jalovo je raspravljati o tome da li je sloboda prirodna ili ne, pošto se niko ne može
držati u ropstvu a da mu se ne nanese neko zlo, a u svetu kojim upravlja priroda, razume se, ništa nije tako
protivrečno kao nepravda. Pošto je sloboda naše prirodno stanje, mi ne samo što je posedujemo nego
imamo potrebu i da je branimo. Ako možda neki i sumnjaju u ovaj zaključak i ako su toliko iskvareni da
nisu u stanju da prepoznaju svoja prava i urođene težnje, ukazaću svima njima čast koja im pripada i
postaviti, takoreći, neuke zveri na propovedaonicu da bih svima pokazao njihovu pravu prirodu i položaj.
Upravo zveri, tako mi Boga! Ako ljudi nisu sasvim gluvi, zveri urliču: „Živela sloboda!” Mnoge od njih
uginu čim ih zarobe; kao riba koja izdahne čim izađe iz vode, tako ova stvorenja zažmure pred svetlošću i
nemaju želju da prežive gubitak prirodne slobode. Kada bi životinje uspostavile svoje carstvo po rangu,
plemstvo bi bilo izabrano od ove vrste. Ostale, od najveće do najmanje, kada ih uhvate, pružaju toliki otpor
kandžama, rogovima, kljunovima i šapama da jasno pokazuju životinjskim govorom šta gube. Posle, u
zatočeništvu, tako jasnim znacima izražavaju svest o svojoj nesreći da je lako uočiti kako pre tavore nego
žive i nastavljaju da životare više tugujući za izgubljenom slobodom nego uživajući u robovanju. Kako
drugačije objasniti ponašanje slona koji, braneći se poslednjim snagama, shvata da je uhvaćen i naleće na
drvo da bi slomio kljove, čime izražava čežnju da ostane na slobodi koristeći razum i umeće da pridobije
lovca. Nada se da će mu žrtvovanjem kljova, tom otkupninom biti dopušteno da povrati slobodu. Od
rođenja hranimo konja kako bismo ga pripitomili da se pokorava našim naredbama. Toliko ga je teško
izdresirati da kad počnemo da ga dresiramo, on grize uzdu, propinje se pri dodiru biča, dajući oduška
nagonu i pokazujući pokretima da se ne pokorava slobodnom voljom, već pod prinudom. Šta više možemo
reći?

Čak i volovi stenju pod teretom jarma,
A ptice u kavezu pevaju tugovanke,