Page 11 - ETIENNE DE LA BOETIE - Politika poslušnosti

Latini izmislili novu reč po njima: to što mi nazivamo zabava, oni zovu ludi, po reči Lidi. Nisu svi tirani
tako jasno pokazali volju da omekšaju svoje žrtve; ono što je pomenuti despot proglasio i sproveo u delo,
većina ostalih je radila tajno, na samom kraju. U prirodi je svetine, koja je uvek gušće naseljena u
gradovima, da bude podozriva prema onome ko brine za nju, a lakoverna prema onom ko je namagarči.
Nije ništa lakše uloviti pticu u klopku, niti ribu pomoću crva na mamcu nego sve te sirote budale namamiti
na ropstvo pomoću šarenih laži. Prosto je neverovatno kako narod dopušta da bude upecan. Igre, farse,
spektakli, gladijatori, neobične zveri, medalje, slike i slična opojna sredstva bila su za antičke narode
mamac ropstva, cena njihove slobode, oruđa tiranije. Tim postupcima i zavođenjem antički diktatori su tako
uspešno namamili podanike pod jaram, da je zaglupljen narod, zadivljen zabavom i šarenim jalovim
zadovoljstvima, prihvatio podređenost tako naivno, mada mu to ne služi na čast, kao mala deca dok uče da
čitaju gledajući lepe slike u knjigama. Rimski tirani otišli su još dalje. Često bi gradskim stražarima naredili
da priređuju gozbe, da bi se ulagivali svetini kojoj je zadovoljstvo da se najede uvek bilo iznad bilo čega
drugog. Ni najinteligentniji i najbistriji među njima ne bi ostavili zdelu supe da bi išli da se bore za slobodu
Platonove države. Tiranin bi poslao bogate poklone, mericu žita, galon vina, uz to i novac, a potom bi svi
besramno kliktali: „Živeo vladar!” Budale nisu shvatile da su dobile, samo delić onoga što im zapravo
pripada, i da njihov vladar sve to ne bi mogao da im pruži a da im najpre to nije oduzeo. Čovek kome je na
poklon dat novac i koji se nakrkao na javnom piru, hvaleći na sva usta Tiberija i Nerona zbog
velikodušnosti, sutra će biti primoran da prepusti imanje njihovoj gramzivosti, svoju decu njihovoj požudi,
sopstvenu krv surovosti tih veličanstvenih imperatora, i ne bi prozborili reč, poput kamena, ne bi se
pomerili, poput panja. Svetina se oduvek tako ponašala, revnosno primala mito koji pošten ne bi primio,
lakomisleno oguglala na poniženja i uvrede koje se časno ne mogu podneti. Nisam sreo nikoga u današnje
vreme ko se ne bi stresao pri samom pomenu Neronovog imena, tog užasnog zlikovca, odvratnog i
ništavnog štetočine. Pa ipak, kad je umro – kad je ta palikuća, taj krvnik, ta krvožedna zver umrla gnusno
kao što je i živela – plemeniti Rimljani, sećajući se njegovih igara i svečanosti, rastužiše se do te mere da u
znak žalosti obukoše crninu. To je opisao Kornelije Tacit, pouzdan i ozbiljan, jedan od najpouzdanijih
pisaca. To nije ništa neobično u odnosu na ono što je isti taj narod pre toga uradio kad je umro Julije Cezar,
koji je pogazio zakon i slobodu, u čijem karakteru, po mome mišljenju, nije bilo ničeg vrednog zbog
njegovog slobodoumlja koje je toliko puta hvaljeno. On je bio štetniji od najsvirepijeg tiranina koji je ikada
postojao, pošto je upravo ta njegova otrovna ljubaznost osladila Rimljanima ropstvo. Posle njegove smrti,
taj isti narod, čuvajući na nepcima ukus njegovih gozbi a u sećanju njegovu darežljivost, do poslednjeg
čoveka odao mu je počast. Naslagaše klupe Foruma za veliku vatru na kojoj mu je spaljeno telo, a kasnije
mu podigoše stub, posvetivši ga „Ocu naroda”. (Takav je natpis na kapitelu.) Ukazaše mu veću počast kad
je umro no što je po pravu trebalo da ukažu bilo kom živom stvoru na svetu, osim možda onima koji su ga
ubili.
Ti rimski imperatori nisu čak propustili ni da prisvoje titulu Narodnog Tribuna, delimično zato
što je taj položaj neprikosnoven i nepovrediv, a delimično zato što je ustanovljen za odbranu i zaštitu
naroda i uživao naklonost države. Tim sredstvima su obezbedili da ih stanovništvo do kraja podržava, kao
da su se tom titulom služili ne zloupotrebljavajući je. I danas ima onih koji se tako ponašaju. Nikada ne
započinju ništa nepošteno, pa čak ni nešto značajno, a da pre toga ne održe dopadljiv govor o narodnom
dobru i sveopštoj koristi. Vi dobro znate, o Longa, ovu formulu koju mudro primenjuju kad je to potrebno.
Da se razumemo, o mudrosti nema govora tamo gde ima toliko drskosti. Vladari Asirije, pa čak i kasnije
Medije, pojavljivali su se u javnosti veoma retko da bi pobudili nedoumicu među svetinom nisu li možda
oni nekakvi nadljudi, i podstakli svet da zamišlja ono što ne može da proceni očima. Zbog toga su se mnogi
narodi koje su Asirci dugo držali pod vlašću, navikli na bedno podaništvo i spremnije se mirili s njim jer
nisu znali ko im je vladar, odnosno da li ga uopšte imaju, pošto su se iz priča bojali nekoga koga nikada
nisu ni videli. Prvi vladari Egipta retko su se pojavljivali bez mačke ili grančice u rukama, odnosno
plamena na glavi, maskirajući se tako i paradirajući poput čudotvoraca. Tako bi kod podanika izazivali
duboko poštovanje i divljenje, dok bi im se manje glup i manje ponizan svet, čini mi se, samo podsmevao.
Žalosno je pogledati lukavstva kojima su se prvi despoti koristili da bi utemeljili svoju tiraniju; otkriti
kojim mnoštvom sitnih trikova su se služili, uvek nailazeći na lakoverne mase, koje se lako hvataju u
mrežu. Uvek bi takvom lakoćom namagarčili žrtve, da su ih ruganjem prosto još više porobili.
Kako drugačije da prokomentarišem drugu izvitoperenu prevaru, koju su stari narodi uzimali
zdravo za gotovo? Bili su, naime, čvrsto uvereni da je palac Pira, kralja Epira, čudotvoran i da leči bolesti
slezine. Legendu su objašnjavali time da je njegov palac posle spaljivanja leša, nađen u pepelu, od plamena
netaknut. Tako lakoveran narod izmišlja laži, a potom veruje u njih. Mnogi su prepričavali takve priče, ali