Page 4 - ETIENNE DE LA BOETIE - Politika poslušnosti

ljudi nemaju imetka, nikoga svog, ni ženu ni decu, čak ni sopstveni život. Pogađaju ih pljačka, nemoral,
svirepost, i to ne čini vojska niti horde varvara zbog kojih moraju prolivati krv i žrtvovati živote, već jedan
jedini čovek; ne Herkules niti Samson, već jedan običan čovek. Najčešće je taj isti obični čovek najveća
kukavica i mekušac u narodu, stran mu je barut, a na megdanu ne zna šta će. Ne samo što mu manjka snage
da ljudima upravlja silom već jedva da je dovoljno muževan da legne sa ženom u postelju! Zar da
prozivamo ljude da se podređuju takvom kukavičkom vođi? Zar da kažemo kako su kukavice i plašljivci ti
koji mu služe? Ako se dvoje, troje, četvoro ne brane od tog jednog, to nam može izgledati iznenađujuće, ali
ipak shvatljivo. U tom slučaju čoveka može da opravda moguć nedostatak hrabrosti. Ali ako stotina, hiljadu
ljudi trpi ćudi jednog jedinog čoveka, zar nije tačnije ako kažemo da im ne nedostaje hrabrosti, već želje da
se pobune protiv njega, i da takav stav pre ukazuje na nezainteresovanost nego na kukavičluk? Kada ne
stotina, ne hiljadu ljudi, nego stotinu pokrajina, hiljadu gradova, milion ljudi odbija da napadne čoveka od
koga kao najljubazniji gest primaju nametanje kmetstva i ropstva, kako to da nazovemo? Da li je to
kukavičluk? Naravno da u svakom zlu neizbežno ima granice preko koje se ne može. Dvoje, možda
desetoro boje se jednog; ali ako hiljadu, milion ljudi, hiljadu gradova ne uspeva da se odbrani od
dominacije jednog čoveka, to se ne može nazvati kukavičlukom, jer se kukavičluk ne spušta tako nisko, kao
što ni junaštvo ne zahteva da samo jedan čovek osvoji tvrđavu, napadne vojsku ili osvoji kraljevinu. Kakvo
je to monstruozno zlo koje čak i ne zaslužuje da bude nazvano kukavičlukom, zlo za koje nijedan epitet nije
dovoljno negativan, koje čak i priroda odbacuje, a naš jezik odbija da imenuje?
Stavite na jednu stranu pedeset hiljada naoružanih ljudi, a na drugu isto toliki broj; neka se
sukobe u bici – jedna strana boreći se da sačuva slobodu, druga da je oduzme. Kojoj biste strani, onako
otprilike, obećali pobedu? Šta mislite, koji ljudi bi hrabrije marširali u borbu: oni koji kao nagradu za svoje
patnje očekuju očuvanje slobode ili oni koji ne mogu da očekuju druge nagrade za uzajamnu borbu sem
zarobljavanja drugih? Jedna će strana pred očima imati blagodeti prošlosti i nade u sličnu sreću u
budućnosti; oni će manje razmišljati o srazmerno kratkim patnjama bitke nego o onome šta posle čeka njih,
njihovu decu i celokupno potomstvo. Drugu stranu nema šta da nadahnjuje hrabrošću, sem slab nagon za
pohlepom, koji bledi pred opasnošću i koji, po mome mišljenju, nikada ne može biti toliko jak a da ne
ustukne pred najmanjom kapi krvi iz rana.

4
Zamislite se nad istinski čuvenim bitkama Miltijada, Leonide, Temistokla, sačuvanim u
5
6
pisanoj istoriji i u mislima ljudi, kao da su se dogodile juče, nad bitkama vođenim u Grčkoj za dobrobit
Grka i za primer svetu. Šta mislite, koja je to sila malom broju ljudi dala ne snagu, već srčanost da se
odupru napadu tako ogromne flote koja je opteretila čak i mora, i da pobede vojske tolikih država, tako
brojne vojske čiji su samo oficiri brojčano nadmašivali Grke? Šta drugo no činjenica da je u onim slavnim
danima taj napor predstavljao ne toliko borbu Grka protiv Persijanaca, koliko pobedu slobode nad
dominacijom, oslobođenja nad pohlepom.
Zadivljuje nas kad čujemo priče o odvažnosti koju sloboda budi u srcima onih koji je brane; a
kako bi nas tek zapanjile vesti o tome šta se svakodnevno događa stanovništvu nekih zemalja, kako bi nas
tek zapanjilo da jedan jedini čovek može da zlostavlja stotine hiljada ljudi i lišava ih slobode? Ko bi
verovao takvim vestima samo na osnovu slušanja a da ne prisustvuje događaju kao svedok? I kad bi to bila
pojava samo u dalekim zemljama i o kojoj bi nam drugi pričali, ko od nas ne bi pomislio da su to
izmišljotine, a ne potpuna istina? Nema ni potrebe za borbom da bi se pobedio taj tiranin, pošto je on
poražen već samim tim što zemlja odbija da pristane na porobljavanje: nije neophodno tiranina lišavati bilo
čega, prosto mu ne treba dati ništa. Nema potrebe da država učini bilo kakav napor za sebe, pod uslovom
da ne čini ništa protiv sebe. Prema tome, sami stanovnici dopuštaju, bolje rečeno, sprovode u delo
sopstveno pokoravanje, pošto bi odbijanjem da se pokore bili oslobođeni. Jedan narod sam sebe porobljava,
preseca sam sebi grkljan kada može da bira između vazalstva i položaja slobodnog čoveka, a ipak okreće
leđa slobodi i stavlja sebi jaram, pristaje na bedu, štaviše, naizgled je pozdravlja. Ako bi narod išta koštalo
da povrati slobodu, ne bih ovoliko podsticao na delanje, mada nema ničeg što čovek ne bi dao samo da
povrati svoje prirodno pravo da sebe od zaprežne životinje ponovo uzdigne u čoveka. Ne tražim od njega

4 Atinski vojskovođa, umro 489. godine p.n.e. Neke od njegovih bitaka: pohod na Skite; bitke kod Lemnosa, Imbrosa,
Maratona, gde je poražen Darije Pemijan.
5 Kralj Sparte, poginuo kod Termopila 480. godine p.n.e. braneći klanac zajedno sa tri stotine odanih Spartanaca protiv
Kserksa.
6 Atinski državnik i vojskovođa, umro 460. godine p.n.e. Neke od njegovih bitaka: pohod na egejska ostrva, pobeda nad
Persijancima pod Kserksom kod Salamine.