Page 8 - ETIENNE DE LA BOETIE - Politika poslušnosti

želji i utiče na to da ispoljimo svoje bogate, odnosno ograničene sposobnosti, koje propadaju ako ih ne
razvijamo, bez obzira koliko one vredele. S druge strane, okolina nas uvek nekako uobličava prema sebi,
uprkos darovima prirode. Dobro seme koje u nas usađuje priroda toliko je tanano i nežno da se ne može
odupreti ni najmanjoj ozledi pri pogrešnoj prehrani; teže izrasta, počinje da vene, da bi na kraju istrunulo.
Voćke će očuvati osobene kvalitete ako rastu neometano, ali ako se okaleme, odmah ih gube i njihov plod
će biti drugačiji. Svaka biljka nosi određene osobine, kvalitete i svojstva. Pa ipak, kada se smrzne, kada joj
vreme, tlo ili baštovanove ruke ugađaju, odnosno ne ugađaju, ta ista biljka može da se razvija različito.
Svako je mogao da uoči da su stari Mleci, šačica ljudi koja je živela u takvoj slobodi da ni
najpokvareniji među njima ne bi poželeli da zavladaju ostalima, rođeni i naviknuti da se ne nadmeću, osim
u tome ko će prednjačiti u negovanju i proklamovanju slobode. Oni su od kolevke tako vaspitavani i
odgajani da ni za šta na svetu ne bi ustupili ni jotu od svoje slobode. Ko bi, pitam vas, upoznat s prirodom
13
takvih ljudi, mogao danas da poseti zemlju čoveka poznatog kao Veliki Dužd, i da tamo mirno posmatra
ljude koji neće da žive drugačije, sem da služe tom čoveku i da održavaju njegovu vlast po cenu svojih
života? Ko bi rekao da te dve grupe ljudi vode isto poreklo? Zar ne bi pre zaključio da je, napustivši grad u
14
kome žive ljudi, naišao na zverinjak? Priča se da je Likurg, zakonodavac u Sparti, držao dva psa iste rase
tako što je jednog tovio u kuhinji, a drugog trenirao u polju na zvuk vojničke trube i roga, da bi pokazao
Lakedemonjanima da se i ljudi razvijaju na osnovu ranih navika. Odneo je ta dva psa na otvoren trg, a
između njih stavio čanak supe i zeca. Jedan je potrčao ka čanku supe, a drugi ka zecu, mada su i jedan i
drugi bili, kako je tvrdio, od istih roditelja. Ovaj vladar je, po svojim zakonima i običajima, vodio
Spartance tako dobro, da bi svaki od njih pre umro nego priznao drugog suverenog gospodara, sem zakona
i razuma.
Sa zadovoljstvom ću se prisetiti razgovora iz antičkih vremena između jednog od Kserksovih
ljubimaca, velikog kralja Persije i dvojice Lakedemonjana. Kada je Kserks opremao svoju veliku vojsku da
osvoji Grčku, poslao je ambasadore u grčke gradove da zatraže vodu i zemlju. To je bio čin koji su
Persijanci usvojili da prozovu gradove na predaju. Međutim, ni u Atinu ni u Spartu nije poslao takve
glasnike: glasnike koje je pre toga poslao Darije, njegov otac, Atinjani i Spartanci su bacili u jame i bunare,
uz opasku da odatle slobodno svome vladaru ponesu vode i zemlje. Ti Grci nisu dozvolili ni najmanje
narušavanje vlastite slobode. Spartanci su ipak posumnjali da su takvim postupkom navukli gnev bogova,
naročito gnev Taltibija, boga glasnika. Da bi ga smirili, odlučili su da Kserksu pošalju dvojicu svojih
građana da umilostive boga za svirepu smrt Darijevih ambasadora. Dva Spartanca, jedan po imenu
Sperhije, drugi Bulije, dobrovoljno su ponudili sebe kao žrtvu. Krenuše tako i na svome putu stigoše do
palate Persijanca po imenu Hidarn, kraljevog namesnika za sve azijske gradove na morskoj obali. On ih
primi uz velike počasti, ugosti ih, zatim, reč po reč, upita zašto tako tvrdokorno odbiše prijateljstvo
njegovog kralja. „Razmislite, Spartanci”, reče on, „i shvatite iz mog primera da kralj zna kako da počasti
one koji to zavređuju. Verujte, da ste njegovi ljudi, isto bi učinio i za vas; da vas poznaje i da ste njegovi
podanici, nema čoveka među vama koji ne bi bio gospodar nekog grčkog grada.”
„Rečima ovim, Hidarne, ti nas ne savetova”, odgovoriše Lakedemonjani, „jer si ti iskusio samo
dobru stranu onoga o čemu govoriš. Ti ne znaš koje mi privilegije uživamo. Ti uživaš u kraljevoj
blagonaklonosti, ali ne znaš ništa o slobodi, o njenoj aromi i o tome kako je slatka. Jer da je poznaješ, sam
bi nam savetovao da je branimo, ne kopljem i štitom, već sopstvenim zubima i noktima.”
Samo su Spartanci mogli dati takav odgovor, i obojica su dakako govorili kako su vaspitavani.
Persijancima je bilo neshvatljivo da žale za slobodom, pošto je nisu ni upoznali, kao i Lakedemonjanima da
podređenost prihvate pošto su okusili slobodu.
Katon iz Utike, još od malih nogu mogao je slobodno da šeta po kući Sule, despota. Zbog
položaja i porodice njegovog roda, i zato što su Sula i on bili bliski rođaci, vrata mu nikad nisu bila
zatvorena. Odlazio bi tamo uvek uz pratnju svog učitelja, kao što to beše običaj za decu plemenita roda.

12 Mitridat VI (oko 132–63. godine p.n.e.), pored Hanibala najstrašniji i najmoćniji neprijatelj Rima. U tekstu se govori
o njegovoj mladosti, kada je nekoliko godina proveo po strani, kaleći se i organizam čineći otpornim na otrov. U
starosti, kada ga je Pompej porazio, pošto ga je izdao sopstveni sin, popio je otrov pa konačno morao da se obrati
jednom blagonaklonom Galu da ga ubije bodežom (Plinije, Istorija prirode, XXIV, 2).
13 Vladar Mletačke republike.
14 Polulegendarna ličnost u vezi sa čijim životom Plutarh priznaje da je bilo mnogo nejasnoća. Ostavio je svojoj državi
u nasleđe rigorozan zakonik koji reguliše zemlju, skupštinu, obrazovanje, i gde je pojedinac podređen državi.