Page 7 - ETIENNE DE LA BOETIE - Politika poslušnosti

kao što rekoh pre izvesnog vremena, poigravajući se našom francuskom poezijom. Neću da se ustručavam
da vam pišem, o Longa, da pokažem neke svoje stihove koje vam nikada ne čitam zato što me toliko hvalite
da preti opasnost da se uobrazim. Elem, pošto se sva stvorenja osećaju bedno, pate kad su potlačena i čeznu
za slobodom; pošto čak ni životinje, iako stvorene da služe čoveku, ne mogu bez otpora da se naviknu na
zauzdavanje, koji je to đavolski udes odrodio čoveka od prirodnog stanja da on, jedini stvor istinski rođen
da bude slobodan, ne pamti svoje prvobitno stanje i ne čezne da ga ponovo zadobije?
Postoje tri vrste tirana: neki stiču istaknute pozicije na izborima, narod ih bira; drugi silom
oružja, neki nasleđem. Oni koji su moć stekli ratnim sredstvima, postupaju na način koji jasno pokazuje da
vladaju osvojenom zemljom. Rođeni kraljevi nisu ništa bolji, pošto su se napajali na nedrima tiranije,
majčinim mlekom su posisali nagone tiranina, a ljude pod sobom smatraju nasleđenim slugama, pa prema
ličnom nahođenju, škrto ili izdašno, kraljevinu smatraju svojom imovinom. Međutim, onaj kome je narod
dao vlast, meni se čini, morao bi da bude podnošljiviji i bio bi takav, po mome mišljenju, da se ne dešava
ovo: čim sebe vidi na položaju višem od drugih, ponesen osobinom koju naziva veličinom, odlučuje da
nikada ne napusti svoj položaj. Takav je čovek obično rešen da vlast dobijenu od naroda prenese na svoju
decu. I čim njegovi potomci usvoje ovakav stav, začuđujuće je do koje mere nadmašuju druge tirane po
svim vrstama nedela, naročito po surovosti, pošto ne nalaze druga sredstva da nametnu tu novu tiraniju,
sem da pooštre vlast, a podanike do te mere udalje od svesti o slobodi da će ona, mada sveža u sećanju,
ubrzo biti odatle izbrisana. Pa ipak, da budem precizan, uočio sam da postoje izvesne razlike između ta tri
tipa tiranije, ali biram da ne vidim nijednu. Mada je način njihovog dolaska na vlast različit, ipak im je
metod vladanja praktično isti. Oni koji su izabrani, postupaju sa narodom kao da dresiraju bikove. Osvajači
pljačkaju narod. Oni koji su vlast nasledili, nameravaju da postupaju s narodom kao sa rođenim slugama.
Da bismo ovo pojasnili, zamislimo novorođena bića koja niti znaju za ropstvo niti su željna
slobode, ne znaju čak ni značenje tih reči. Kada bi mogli da biraju između ropstva i slobode, šta bi izabrali?
Nema sumnje da bi više voleli da ih vodi razum nego da budu izloženi naređenjima ćudljivog pojedinca.
Jedini izuzetak, možda, predstavljaju Izraelci koji su, bez ikakve prisile ili potrebe, postavili sebi tiranina. 7
Nikad ne mogu da čitam njihovu istoriju a da se ne razljutim, pa čak da postanem svirepo zlurad zbog
tolikih zala koja su ih stoga snašla. Ali svakako da svi ljudi, sve dok su ljudi, pre nego što dopuste da
postanu robovi, moraju na to da budu prisiljeni ili navedeni obmanom; porobljeni od stranih armija, kao što
8
je to bio slučaj sa Spartom i Atinom koje je pokorila vojska Aleksandra Makedonskog, ili porobljeni od
političkih stranaka, kao kada je u ranom periodu vlast nad Atinom prešla u ruke Pizistrata. Kada jednom na
9
prevaru ljudi izgube slobodu, nisu ih u tolikoj meri izneverili drugi, već oni sami. To je bio slučaj sa
narodom Sirakuze, glavnim gradom Sicilije kada su, usred očajničkih borbi, nesmotreno misleći samo na
10
trenutne opasnosti, u vojskovođu unapredili Dionizija, svog najvećeg tiranina. Nisu bili svesni da mu
poveravaju toliku vlast da će se ovaj prepredenjak, po pobedničkom povratku, ponašati kao da je porazio ne
samo neprijatelje već i sunarodnike, unapredivši sebe od vojskovođe u tiranina. 11
Neverovatno je kako narod, čim jednom porobljen, potpuno zaboravlja na svoju slobodu pa se
ona posle teško povrati. Tako lako i spremno prihvata poslušnost da se čoveku, kad razmišlja o toj situaciji,
nameće zaključak da taj narod nije u tolikoj meri izgubio slobodu, koliko je stekao ropstvo. Istina je da se
ljudi u početku podrede pod prinudom i prisilom. Međutim, oni koji dolaze posle njih slušaju bespogovorno
i dobrovoljno prihvataju sve na šta su njihovi preci pristali, zato što moraju. Zato se ljudi, rođeni
podjarmljeni pa odgajani, podizani u ropstvu mire, ne ulažući napore da žive pod prirodnim uslovima,
nesvesni postojanja bilo koje druge države, odnosno prava, smatrajući sasvim prirodnim prilike pod kojima
su rođeni. Nema tog naslednika, bio on raspikuća ili nemaran, koji neće ponekad pregledavati registre
svoga oca da bi se uverio uživa li u svim blagodetima zaveštanja, odnosno, da li su njegova prava i prava
njegovog pretka povređena. Ipak se nameće utisak da snažan uticaj običaja nije nadjačao naviku
podređenosti. Kažu da je Mitridat navikavao organizam na otrov. Poput njega i mi se učimo da gutamo i
12
da se navikavamo na gorak ukus otrovnog ropstva. Nesporno je da nas priroda uobličava po sopstvenoj

7 Misli se na Saula, koga je miropomazao Samuel.
8 Aleksandar Makedonski je priznat za vladara svih Helena na Skupštini u Korintu, 335. godine p.n.e.
9 Atinski tiranin, umro 627. godine p.n.e. Pribegavao je lukavstvu i pretnjama da bi zaveo vlast u gradu i morao je da
beži nekoliko puta.
10 Dionizije Stariji, tiranin Sirakuze, umro 367. godine p.n.e. Niskog roda, ovaj diktator se nametnuo intrigama,
pučevima i pokajanjima. Opasnost od koje je branio ovaj grad bila je invazija Kartaginjana.
11 Dionizije je prigrabio vlast u Sirakuzi 405. godine p.n.e.