Page 10 - ETIENNE DE LA BOETIE - Politika poslušnosti

uspešno ono što su čestito isplanirali. Jer sreća skoro nikada ne izneveri snažnu volju. Brut Mlađi i Kasije
uspešno su ukinuli ropstvo i mada su stradali prilikom pokušaja da ponovo uspostave slobodu, nisu umrli
bedno (kakvo bogohuljenje bi bilo reći da je ičeg sramotnog bilo u vezi s ovim ljudima, bilo u smrti bilo za
17
života!). Njihov gubitak uzrokovao je veliku štetu, trajnu nesreću i potpuno razaranje Republike, koja je,
čini se, sahranjena zajedno s njima. Ostali, potonji poduhvati protiv rimskih imperatora bili su samo
spletkarenja ambicioznih ljudi koji ne zaslužuju sažaljenje za ono što ih je zadesilo, pošto je jasno da nisu
nameravali da zbace, već samo da uzurpiraju krunu, kujući zaveru da smaknu tiranina, ali da zadrže
tiraniju. Ne bih voleo da takvi ljudi imaju uspeha i drago mi je što su svojim primerom pokazali da sveto
ime Slobode nikada ne treba zloupotrebljavati za prikrivanje rđavog poduhvata.
Ali vratimo se temi ove rasprave čiju sam nit zapravo izgubio: pravi razlog zbog koga ljudi
dobrovoljno izvršavaju naređenja jeste to što su ljudi rođene sluge i vaspitavani su kao takvi. Iz toga
proizlazi još i to da ljudi pod tiraninom lako postaju kukavice i lako se podređuju. Za ovu napomenu
duboko sam zahvalan Hipokratu, slavnom ocu medicine, koji je ovu misao zapisao i preneo u svojoj
raspravi pod naslovom O bolestima. Taj slavni čovek bio je zaista obdaren velikim srcem, što je jasno i
pokazao u odgovoru Velikom Kralju koji je hteo da ga veže za sebe posebnim privilegijama i skupocenim
poklonima. Hipokrat je iskreno odgovorio da će mu opterećivati savest upotrebi li svoju nauku za lečenje
varvara koji su želeli da ubiju njegove sunarodnike Grke, ili ako svojim umećem verno služi bilo kome ko
je pokušao da porobi Grčku. Pismo koje je poslao kralju, i sada se može čitati zajedno s ostalim njegovim
radovima i zauvek će svedočiti o njegovom velikom srcu i plemenitoj prirodi.
Do sada bi trebalo da bude očigledno da kada se jednom izgubi sloboda, nestaje i hrabrosti.
Potčinjen narod ne pokazuje ni ljutitost, ni volju za borbu. Njegovi muškarci zlovoljno srljaju u opasnost,
kao da su vezani i obamrli. Srce im ne kuca snažno za slobodu, što rađa prezir prema opasnostima i
spremnost da se među saborcima steknu čast i slava hrabrom pogibijom. Među slobodnim ljudima postoji
nadmetanje ko će, svako ponaosob, učiniti najviše za opšte dobro; svi očekuju da dele stradanja u slučaju
poraza, odnosno blagodeti pobede. Ali porobljen narod, pored ratničke hrabrosti, gubi i svaki znak
oduševljenja, pošto su srca ljudi ponižena, pokorena i nesposobna za bilo kakvo veliko delo. Tirani su toga
veoma svesni i, da bi još više ponizili podanike, ohrabruju ih da prihvate ovaj stav koji bi, na kraju, postao
nagonski.
Ksenofont, ugledni istoričar prvog ranga kod Grka, napisao je knjigu u kojoj opisuje razgovor
Simonida s Hijeronom, tiraninom Sirakuze, o mukama tirana. Ta knjiga obiluje prefinjenim i ozbiljnim
opomenama koje su uverljive da ne može biti uverljivije. Kamo sreće da su je svi ti despoti koji su ikada
postojali držali pred očima poput ogledala! Nemoguće je da ne bi prepoznali sopstvene bradavice i osetili
stid zbog bubuljica. U toj raspravi objašnjene su muke tirana jer moraju da se boje svakoga pošto svakom
nanose zlo. Između ostalog, nalazimo da loši vladari koriste strane vojnike u svojim ratovima i plaćaju im,
ne usuđujući se da povere oružje sopstvenom narodu, kome su naneli zla. (Bilo je dobrih vladara, čak i
među Francuzima, koji su plaćali najamnike iz drugih država, doduše više ranije nego sada, ali s potpuno
drugačijom namerom – da sačuvaju svoj narod, smatrajući da novac nije bitan u poređenju sa životima
Francuza. Verujem da je na to mislio Scipion, Veliki Afrikanac, kada je rekao da bi radije spasio jednog
sunarodnika nego pokorio stotinu neprijatelja.) Savršeno je jasno da diktator svoju vlast ne smatra čvrstom
sve dok nije dostigao visinu s koje ne postoji nijedan iole vredan podanik. Stoga se s pravom može na njega
primeniti prekor Trasona gospodaru slonova, koji je zabeležio Terencije:
Zar ste zaista toliko ponosni

Što naređujete divljim zverima?
Ovo lukavstvo tirana da podanike zaglupljuju jasno se može uočiti po onom što je uradio Kir sa
Liđanima pošto je zauzeo Sard, njihovu prestonicu, i zarobljenog Kreza, njihovog basnoslovno bogatog
kralja, stavio na milost i nemilost. Kada je Kiru javljeno da se narod Sarda digao na ustanak, najlakše bi
bilo da je ustanak ugušio silom. Kako nije hteo da opustoši tako lep grad ili da tamo postavi vojsku da
zavede vlast, setio se neobično pogodnog rešenja da ublaži ustanak. Otvorio je javne kuće, gostionice i
javne igre i obnarodovao da stanovništvo treba da ih posećuje. Ispostavilo se da je to toliko delotvorno da
nikad više nije morao da diže mač na Liđane. Ti jadni ljudi su uživali smišljajući razne vrste igara. Tako su

17 Brut i Kasije su pomagali da se ubije Julije Cezar 44. godine p.n.e. Izvršili su samoubistvo pošto ih je Marko
Antonije pobedio u bici kod Filipa 42. godine p.n.e