Page 15 - ETIENNE DE LA BOETIE - Politika poslušnosti

Seljak i zanatlija, bez obzira do koje mere porobljeni, ispunili su svoju obavezu kada urade to što im je
rečeno, dok je diktator okružen ljudima koji mu se ulaguju i traže njegovu naklonost, čineći i više no što
diktator traži. Takvi ljudi ne moraju samo da slušaju, već i da naslućuju njegove želje, a da bi ga
zadovoljili, moraju te želje da predvide. Moraju da se iscrpljuju, muče, ubijaju od posla u njegovom
interesu, a njegovo uživanje da prihvate kao svoje, zanemarujući sopstvene želje, izvitoperujući karakter i
kvarivši svoju ličnost. Moraju paziti na njegove reči, intonaciju glasa, gestove i poglede. Bolje da nemaju
oči, noge, ruke koje nisu spremne da odgovore njegovim željama, odnosno da mu pogađaju misli.
Može li se to nazvati srećnim životom? Može li se to nazvati življenjem? Ima li ičeg nesnosnijeg
od toga, neću da kažem za izuzetnog čoveka, čak ni čoveka plemenita roda, već, jednostavno, za čoveka
zdravog razuma, odnosno, ići ću dalje, za biće s ljudskim obrazom? Šta je bednije nego kad ništa ne možeš
nazvati svojim, kad te drugi izdržava, udeljuje ti snagu, telo, čak i život?
Ljudi ipak prihvataju ropstvo da bi došli do bogatstva; kako bi mogli da steknu sve kad ne mogu
da tvrde čak ni to da pripadaju sebi? Kako pod tiraninom išta može da se poseduje? Ipak se prave kao da je
bogatstvo njihovo, a zaboravljaju da su oni ti koji vladaru daju vlast da uzme sve od svakog. Vide da ništa
čoveka više ne potčinjava tiraninu od imovine; da je posedovanje imovine najteži zločin protiv njega, koji
se kažnjava čak i smrću; da on od svega više voli novac i uništava samo bogate, koji mu dolaze kao pred
kasapina, nudeći se natutkani do te mere da mu voda ide na usta. Ti izabrani ne bi trebalo da se sećaju onih
koji su se obogatili pomoću tirana i onih koji su se najpre obogatili pa izgubili i bogatstvo i život. Oni treba
da razmisle ne o tome kako su mnogi drugi stekli bogatstvo, već pre o tome koliko malo njih je to
bogatstvo sačuvalo. Kad pogledamo drevnu prošlost ili jednostavno vreme u kome živimo, biće nam jasno
koliko je mnogo onih koji su sramno stekli naklonost prinčeva, koji ili izvlače korist iz pokvarenosti ili
naivnosti, i koje su na kraju ti isti prinčevi lišili svega. Mada su u početku takvim slugama izlazili u susret,
kasnije su iskusili promenu ponašanja koja ih je uništila. Dakako da je među velikim brojem ljudi koji su
neko vreme bili u nekakvoj vezi s lošim vladarima, bilo malo ili, takoreći, nije bilo nijednog koji nije
iskusio tiraninovu mržnju koju su pre toga zajedno okretali protiv drugih. Pošto su se obogatili pljačkajući
druge uz pomoć vladara, na kraju vide da vladar pljačka i njih.
Čak i karakterni ljudi, ako se ponekad desi da tiranin takve uvažava i drži u milosti, pošto u
njima vidi vrline i ispravnost koje pobuđuju poštovanje čak kod većine ljudi od karaktera, velim, ne mogu
dugo da izbegnu a da ne podlegnu opštoj boljki i rano će iskusiti tiraniju na svojoj koži. Jedan Seneka,
jedan Bur, jedan Trasea, taj trijumvirat izuzetnih muškaraca poslužiće kao podsetnik takve nesreće. Dvojica
od njih su bili bliski s tiraninom, imali su tu sudbonosnu odgovornost da u rukama drže upravljanje
njegovih poslova, i obojicu je cenio i voleo. Jedan je bio s njim u bliskom prijateljstvu, pošto je svog
gospodara podučavao u detinjstvu. Surova smrt sve trojice dovoljan je dokaz kako se malo može verovati u
iskreno prijateljstvo sa lošim vladarem. I zaista, kakvo se prijateljstvo može očekivati od nekog čije je srce
od kamena pa mrzi i sopstveni narod koji ga sluša? To što ne ume da voli, potpuno osiromašuje njegov duh
i uništava njegovu imperiju.
Ako neko osporava da su ti ljudi pali u nemilost zato što su hteli da budu pošteni, neka slobodno
pogleda one koji su bliski tom istom tiraninu i videće da nisu prošli ništa bolje oni koji su u njegovoj
milosti i koji su se održali nečasnim sredstvima. Ko je čuo za ljubav veću, naklonost istrajniju, ko je čitao o
čoveku koji je bio snažnije vezan za neku ženu nego što je Neron bio vezan za Popeju? Pa ipak, kasnije je
on sam otrovao tu ženu. Agripina, njegova majka, usmrtila je svoga muža Klaudija da bi proslavila sina. Da
bi mu ugađala, nije nikada prezala ni od čega, pa ipak joj je upravo njen sin, njeno čedo, njen vladar koga je
njena ruka uzdigla, konačno oduzeo život. Istina koju niko ne poriče, jeste da je takvu kaznu zaslužila,
samo kamo sreće da je nije izvršila ruka rođenog sina. Da li je bilo bezazlenijeg, naivnijeg i, iskreno
rečeno, glupljeg čoveka od imperatora Klaudija? Ko je još bio više obuzet svojom ženom nego on
Mesalinom, koju je na kraju sam predao dželatu? Glupost tiranina po pravilu onemogućava da bude
blagonaklon, mada na neki tajanstven način, okrutnim postupcima čak i prema najbližim saradnicima kao
da pokazuje kako malo razuma ima.
Opšte su poznate reči tiranina koji je, zagledan u vrat svoje supruge, žene koju je nežno voleo i
bez koje, čini se, nije mogao da živi, pomilovao vrat ljupkom opaskom: „Ovaj divni vrat bi za tren oka bio
presečen samo da naredim.” Zbog toga su većinu nekadašnjih diktatora jednostavno ubili najbliži
poverenici, koji su manje verovali ćudima tiranina nego njegovoj moći, jer su spoznali pravu prirodu