Page 16 - ETIENNE DE LA BOETIE - Politika poslušnosti

tiranije. Tako je Domicijana ubio Stefan, Komoda jedna od njegovih ljubavnica, Antonina Karakalu ubio je
Makrin, a i ostali su završili na sličan nasilan način.

Istina je da tiranin zapravo nikada nije voljen, niti on istinski voli. Prijateljstvo je sveta reč,
svetinja. Uspostavlja se samo među ljudima od karaktera i nikada se ne ukorenjuje sem kroz uzajamno
poštovanje; cveta ne toliko potkrepljeno ljubaznošću koliko iskrenošću. Ono što kod jednog prijatelja budi
poverenje u drugog jeste saznanje o ispravnosti: uverenje o prijateljevoj dobroj prirodi, njegovom poštenju
i postojanosti. Prijateljstva nema tamo gde ima surovosti, neverstva, nepravde. A tamo gde se sakupljaju
pokvarenjaci postoji samo zavera, a ne drugarstvo. Takvi nisu uzajamno privrženi, povezuje ih jedino strah.
Oni nisu drugovi, već puki saučesnici.

Mada ne sasvim nemoguće, ipak bi bilo teško naći istinskog prijatelja u tiraninu. Iznad drugih,
bez prijatelja, za sebe smatra da je s one strane prijateljstva, koje se zapravo zasniva na jednakosti koja
mora imati dva jednaka uda da ne bi šantala. Zato je među lopovima časno (tako se barem priča) deliti plen.
Oni su drugari. Ako se ne vole, a ono se poštuju i neće da umanje snagu svađom. Ali miljenici tirana nikada
ne mogu potpuno da se osećaju sigurni, tim pre što je tiranin od njih naučio da je svemoguć i iznad zakona i
obaveza. Zbog toga hoće da njegova volja bude isključiva i da bude gospodar svega, bez ičijeg suparništva.
Žalosno je da nikome nije stalo da izigrava mudraca u ime drugih, i da među toliko laskavaca nema
20
nijednog koji je dovoljno mudar i hrabar da tiraninu kaže ono što je, u basni, lisica rekla lavu koji se
pretvarao da je bolestan: „Volela bih da ti dođem u jazbinu i da te posetim, ali vidim mnogo tragova
životinja koji vode unutra, a nijedan koji vodi napolje.”
Ti bednici vide sjaj despotovog blaga i zaslepljuje ih velelepni prizor. Privlači ih bleštavost i
približe se, ne shvativši da prilaze plamenu koji će ih neizbežno opeći. Na sličan način privučen, znatiželjni
satir iz starih basni, videvši svetao plamen u rukama Prometeja, prilazi i ljubi ga, toliko mu se dopao, i biva
21
22
opečen. Kao što nas pesnik iz Toskane podseća, noćni leptir, gonjen željom, traži plamen jer sija, a u isto
vreme vidi i drugu osobinu vatre, onu da gori. Priznajući da miljenici ponekad mogu da izbegnu ruku
onoga koga služe, oni nisu nikada bezbedni u odnosu na vladara koji ih proganja. Ako je vladar dobar,
moraće da polože račun o svojoj prošlosti i konačno uvide da ima pravde; ako je vladar loš i sličan bivšem
gospodaru, imaće svoje miljenike koji obično nisu zadovoljni samo time da zauzmu mesto prethodnika,
nego će češće zahtevati njihovo bogatstvo i život. Ima li, dakle, ikoga ko će pod tako opasnim okolnostima,
a sa tako malo sigurnosti, uprkos tolikim rizicima i tako opasnom gospodaru, i dalje imati ambicije da
zauzme do te mere zlokoban položaj? Blagi Bože, kakve patnje, kolike žrtve sve to zahteva! Danonoćno
biti opsednut kako da se udovolji Jednome, a istovremeno bojati ga se više nego ikoga na svetu. Biti stalno
na oprezu, otvorenih ušiju, zapitan kada će udarac doći; otkriti zaveru, čuvati se zamki, motriti na lica oko
sebe ne bi li se videli znaci prevare; smeškati se svakom, a smrtno se plašiti svakog; ne biti siguran ni u
koga, ni u otvorenog neprijatelja ni u pouzdanog prijatelja; pokazivati stalno veselo lice uprkos strahu u
srcu, nesposoban da se bude veseo, ali ne usuđujući se da se bude tužan!

Ipak je zanimljivo udubiti se u to šta dobijaju iz sveg tog mučenja, kakve koristi izvlače iz muka
svog bednog postojanja. U stvari, ljudi nikada ne okrivljuju tiranina zbog zala koje trpe, nego odgovornost
prebacuju na one koji na njega utiču. Svi se međusobno nadmeću: narodi, države, čak i seljaci, težaci, u
pominjanju imena miljenika. Uočavaju njihove mane, grde ih na sva usta, pričaju o njima bezbroj
bestidnosti, sipaju na njih hiljade kletvi. Sve njihove besede, zakletve, okrenute su protiv tih ličnosti.
Smatraju ih odgovornim za sve svoje nesreće, boleštine, gladovanja; i ako im povremeno ukazuju znake
poštovanja, osećaju u srcima gnev i užasavaju ih se više nego divljih zveri. To je slava i to su počasti koje
ljudi ukazuju uticajnim miljenicima i njihovim zaslugama. Kad bi mogli da rastrgnu njihova tela, tražili bi
još, samo dopola zadovoljni agonijom koju mogu da gledaju. Jer čak i kad su miljenici mrtvi, oni koji žive
posle njih nisu lenji da ukaljaju imena ovih ljudoždera da im potpuno unište ugled pišući o njima knjige i
23
da im, takoreći, razvlače kosti pred potomstvom, zauvek ih kažnjavajući za grešan život i posle smrti.
Naučimo, dakle, još dok je vreme, naučimo da činimo dobro. Dignimo oči ka nebu zbog naše
časti, za samu ljubav prema vrlinama, i da se izrazim mudro, zbog ljubavi i časti Svevišnjeg koji je
nepogrešivi svedok naših postupaka i pravedni sudija naših grešaka. Istinski verujem da sam u pravu, pošto

20 Reč je o Ezopovoj basni.
21 Eshil, Prometej Vatronoša (odlomak).
22 Petrarka, Kanconijer, sonet XVII. La Boesi je tačno naveo stihove o noćnom leptiru.
23 Tu reč je upotrebio Homer u Ilijadi, knj. I, stih 341.