Page 84 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

službu bezbednosti. Nije zato ni bilo čudno što se svaki petstoti
Urugvajac nalazio u zatvoru ili koncentracionom logoru, a svaki
četvrti u emigraciji! 30
Ni sa stanovišta nosilaca vlasti, koje smo pokušali da opišemo
na početku, ovako neodređen i mutan način opšteg zastrašivanja,
u stvari kažnjavanja bez opomene, nije racionalan. Poredak koji on
štiti i propisuje nema više nikakve obrise, sem održavanja sopstve-
nog položaja, privilegija i svemoći, jer ne pruža mogućnost većini
da bude lojalna, lojalna bar iz straha zbog posledica, i ne otvara joj
nikakve puteve uticaja na sopstvenu sudbinu, bar u onom najogra-
ničenijem, intimnom obliku. Umesto da je usmereno, makar na
drastičan način, stanovništvo je bez ikakvog putokaza. Ta okolnost,
skopčana s nemogućnošću da se na bilo kakav legalan način ishode
društvene i političke promene, izaziva i vrlo radikalne, isto tako
iracionalne ali suprotne, reakcije potlačenih. Ovakvi sistemi nepre-
kidno proizvode ekstremne protivnike u obliku terorista. Postati
čovek koji se služi očajničkim sredstvima u takvim uslovima nije
nimalo teško, jer se bombom, eksplozivom ili ubistvom nekoga iz
vladajuće elite bar može dati oduška gnevu i zadovoljiti žudnja za
osvetom, a da se pri tom ne rizikuje ništa više nego ako se ostane
mirni građanin. Naime, i ovaj uvek može postati “sumnjiv” i trpeti
krajnje muke, jer isleđivanje i kažnjavanje u takvim sredinama tek
počinju tamo gde je kraj ljudske izdržljivosti. Time se, naravno,
stvara vrzino kolo, jer u postojanju terorista i njihovom suzbijanju
ovakvi režimi često traže osnovni razlog svoga postojanja. 31
Međutim, kao što ćemo bolje videti baveći se podrobnije te-
rorom vlasti u celini, terorskim režimima najčešće i nije stalo da
strah primenjuju racionalno u opisanom smislu, već da društvo
svedu na gomilu usamljenih, krajnje pasivnih i obeshrabrenih po-
jedinaca, koji žive – ne u strahu od predvidljivih posledica svoga
delovanja – nego u neodređenoj, neuobičajenoj vrsti zebnje, koja
stalno nagriza, zjapi odasvud, i čoveka nikada ne napušta.

pRAVO NA LIčNOST
U minimum osnovnih ljudskih prava spada i pravo svakog ljud-
skog bića da bude priznato kao posebna ličnost. Država ne sme ni

30 Herman, nav. delo, str. 111.
31 za to koliko su terorističke organizacije u nekim demokratskim društvima saodgovorne
za dolazak na vlast ovakvih režima vidi V. Dimitrijević, Terorizam, Beograd, radnička
štampa, 1982. str. 75.
84