Page 54 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

Dok je Torkvemada umro prirodnom smrću 1498. godine,
drugog velikog inkvizitora Pedra de Arbuesa iz Aragonije ubili
su 1485. godine rođaci jedne od njegovih mnogobrojnih žrtava.
Ovoga čoveka, čije su sadističke crte bile izraženije, katolička crkva
beatiflkovala je 1661. godine, a papa Pije IX proglasio za sveca
1867. Na žalost, kao i svaki moralno ispravni teroristički akt, ni
ubistvo Arbuesa nije postiglo nikakav koristan cilj: ono je bilo znak
i opravdanje za nov talas proganjanja.
Nekakvo malo zadovoljenje žrtve španske inkvizicije dobile su
tek 1809. godine, kada su odredi Napoleonove vojske zauzeli Ma-
drid. Sačuvan je zapisnik francuskog pukovnika Lumanuska, čiji su
vojnici posle upornog traženja u crkvi dominikanskog manastira
pronašli sablasne sužnje, koje su inkvizitori prikrivali. Vojnici su se
onda malo “poigrali” mučeći dominikance na istim starim sprava-
ma koje su oni dotle primenjivali. No, to nije bio kraj inkvizicije
7
u Španiji. S povratkom Burbona vratila se i ona, da bi konačno
bila ukinuta 1820. godine.
Praksa inkvizicije i sličnih ustanova koje su u nekatoličkim ze-
mljama proganjale jeretike i veštice ukazuje na neke važne osobine
mučenja kao nastojanja da se pribavi dokaz. Pre svega, čovek koji
je odabran za žrtvu nepovratno je izgubljen. Ako pod mukama
prizna, znači da je kriv. Ako ne prizna (a to se retko dešavalo, jer
se mučenje moglo beskrajno ponavljati), to je samo bio dokaz ko-
liko je tvrdokoran i uporan delinkvent. Doktor Fian, učeni Škot-
lanđanin iz XVI veka, bio je jedan takav nepokorni optuženik: “i
pored svih ovih svirepih muka on ništa nije hteo da prizna, toliko
8
je duboko đavo ušao u njegovo srce”. Takav je čovek, naravno,
zaslužio da umre na mukama. Sam je kriv.
Drugo, torturom se može iznuditi bilo kakav iskaz. Nebrojeni
primeri pokazuju kako su ljudi, da bi makar i po cenu osude na
smrt prekratili muke, priznavali fizički nemoguća dela ili su, kao
sirota Elvira del Kampo (Campo), čije je saslušanje pod mukama
u Toledu 1568. godine u potpunosti zapisano i sačuvano, nepre-
9
kidno i očajnički tražili da mučitelji samo kažu šta im se zapravo
stavlja na teret i vikali da to unapred prihvataju.
Razume se onda što o čovekovoj sudbini počinje da odluču-
je denuncijacija. Po dolasku u mesto koje su imali da “očiste”

7 F. Helbing – m. Bauer, Die Tortur, Berlin, Langenscheidt, 1926, str. 127.
8 D. mannix, The History of Torture, new York, Dell, 1983, str. 122.
9 Celi zapisnik nalazi se kod Helbing – Bauer, nav. delo, str. 124. i dalje.
54