Page 52 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

se dobije korisna informacija o planovima i delatnostima koji bi
mogli da ugroze vlast. Pomenuta težnja ka savršenoj bezbednosti
podrazumeva poznavanje svih mogućih opasnosti po režim. Ovaj
podsticaj za torturu utoliko je jači što se režim smatra svemoćni-
jim. Želja za potpunom sigurnošću porađa najveću moguću meru
straha. Kombinacija takve ambicije i te bojazni traži sveznajuće
službe, koje teško odolevaju mogućnosti koju nanošenje bola pruža
za lako dobijanje potrebnih obaveštenja.
Slična je težnja da se mučenjem iznudi priznanje, koje će se
onda iskoristiti kao dokaz protiv mučenoga. Ona nije tako sta-
ra kao prethodna, jer pretpostavlja potrebu da se neko osudi na
osnovu pouzdanih dokaza, koja u primitivnim društvima ili u
sistemima tiranske i apsolutne vlasti ne postoji. Ova vrsta torture
ima izrazito licemerna obeležja, jer se svodi na formu: neko, ko će
ionako neminovno biti kažnjen, tera se da to svojim sopstvenim
iskazom opravda.
Potreba za priznanjem je tako porodila obnovu mučenja i talas
torture u Evropi u srednjem veku. Za razliku od “civilizovani-
jih” Grka i Rimljana, varvarska plemena koja su naselila Evropu
tokom seobe naroda bila su manje sklona torturi kao sredstvu
u krivičnom postupku. Prost razlog je bio u tome što je njihov
postupak bio manje racionalan i više magijski. Da bi se dokazala
nevinost, za optuženog je bilo dovoljno da se sam zakune ili da se
u njegovu korist zakunu drugi ljudi, čiji se broj određivao prema
težini optužbe (zakletva očišćenja). Uz to, mogao se podvrći i
“božjem sudu”, koji je u stvari bio poziv božanstvu da, davanjem
traženog znaka, pokaže da li krivica zbilja postoji. “Božji sud”
(ordalia), doduše, mogao je da ima i bolne oblike, kao što je npr.
hvatanje usijanih predmeta, ali mu nanošenje bola nije bio cilj.
Ishod “metoda dokazivanja” nije zavisio od toga koliko optuženi
može da trpi patnju, već da li su nastupile ili izostale posledice,
odnosno u kojoj je meri ispitanik povređen. Štaviše, neki moderni
istraživači tvrde da su izvesni oblici “božjeg suda” prethodnici
današnjih “detektora laži”, jer su registrovali telesna ispoljavanja
duševnih stanja, kao što su npr. pojačano i slabije znojenje ili
lučenje pljuvačke. Naravno, ovim se nikako ne tvrdi da su takvi
načini ispitivanja krivice imali ikakvog pravog smisla i uspevali
da razlikuju krivog od nevinog. To što je neko ostao neopečen,
ili je kletvenik optužene device pobedio u dvoboju nije značilo
da je reč o nevinosti. Takva je bila i tzv. “vodena proba”, koja se

52