Page 48 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

snijima, postoji još jedno ograničenje, koje se često gubi iz vida.
Zakonodavna odredba te vrste ne sme biti u suprotnosti s celim
Paktom o građanskim i političkim pravima, što u najmanju ruku
znači da se smrtnom kaznom ne sme pretiti onome koji samo
hoće da koristi neko svoje osnovno ljudsko pravo. Recimo, ako
je njegovo delo izraz slobode kretanja, izražavanja ili okupljanja,
kazna za takav postupak nikako ne može da bude smrtna, što, na
žalost, i suviše često biva.
Da bi se to objasnilo, podsetimo na dva primera. Prema Paktu
(čl. 12) svaki čovek ima pravo da napusti bilo koju zemlju i da se
vrati u svoju zemlju. U SSSR i u zemljama koje su u svoje vreme
verno sledile krivičnopravni model nastao u eri staljinizma, prost
prelazak preko granice predstavljao je “izdaju”, a ova je povlačila
smrtnu kaznu. Prema tumačenju Pakta koje zastupamo, ilegalni
prelazak granice može biti kažnjiv (u SFRJ je samo prekršaj), ali
nikako ne sme povlačiti smrtnu kaznu pa čak, iz razloga koje ćemo
kasnije osvetliti, ni drugu nesrazmerno tešku sankciju.
Drugi primer dala je nacistička Nemačka. Tamo se svako sluša-
nje emisije strane radio-stanice moglo kazniti smrću i to se često
dešavalo. Štaviše – i to dobro prikazuje mentalitet nemačkih prav-
nika – prema učenom tumačenju Vrhovnog suda, koje se svodilo
na proučavanje jezičkog smisla pozitivne odredbe, a nikako nije
uključivalo njenu unutrašnju kritiku, bilo je dovoljno da nesrećni
optuženik čuje samo muziku. Opet prema Paktu (čl. 19) sloboda
1
izražavanja obuhvata i pravo čoveka da traži i prima informacije.
Ova sloboda može biti ograničena i njena se zloupotreba (odnosno
ono što se u datom slučaju smatra zloupotrebom) kažnjava. Među-
tim, sasvim je jasno da kazna ne sme biti stroga, a nikako najteža.
Smrtna kazna, takođe, ne sme predstavljati akt genocida, tj. ne
sme biti oduzimanje života kao deo plana da se potpuno ili delimič-
2
no uništi nacionalna, etnička, rasna ili verska grupa. Prema tome,
ne može se nikako, kao u nacističkoj Nemačkoj, smatrati najtežim
ono delo koje može izvršiti jedino Jevrejin, niti, kao u savremenom
Iranu, delo koje se samo može pripisati “jeretiku” iz sekte Bahai.
Sasvim jasno ograničenje prava države da izrekne smrtnu ka-
znu vezano je za uzrast. Život se ni pod kojim uslovima ne može
oduzeti licu koje ima manje od osamnaest godina. Tačnije rečeno,

1 neumann, nav. delo, str. 373.
2 Vidi čl. ii Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida od 9. decembra 1948.

Prevod u Arhivu za pravne i društvene nauke, 1/1949.
48