Page 34 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

običajno, i gde su oni stvarajući svojim presudama pravne prese-
dane delimično i tvorci prava.
Vratimo se situaciji u 1945. godini da bismo dalje pokazali
dileme do kojih dovodi pozitivizam. Kao što se moglo očekivati,
optuženi kojima su upućene one maločas navedene teške reči bra-
nili su se time da su samo primenjivali važeće pravo. Na glavnom
nirnberškom procesu najvećim zločincima hitlerovske Nemačke,
održanom 1945–1946. godine pred Međunarodnim vojnim su-
dom, i nacističke glavešine su se izvlačile na sličan način: oni su,
prvo, samo izvršavali naređenja, koja su morali da poštuju jer su
poticala od priznatog autoriteta; taj autoritet, vođa Rajha Hitler,
mrtav je, s njim je pokopana i eventualna krivica. Drugo, ono što
su činili nije bilo zabranjeno – čak i ako je bilo moralno proble-
matično, nije ni po kome pravu bilo krivično delo i za njega nije
bila propisana kazna.
Sud ih je ipak osudio na stroge kazne, koristeći – najgrublje
rečeno, dva osnovna argumenta. Prvi bi se mogao nazvati “pozi-
tivizmom protiv pozitivista”. Naime, Međunarodni vojni sud bio
je uspostavljen Poveljom, koju su donele pobedničke velike sile,
aktom u kome su bili opisani zločini zbog kojih se sudi i kazne
koje se mogu primeniti. Prema tome, ni taj sud nije smeo da ispi-
tuje valjanost prava koje ga je vezivalo. Da bi se, međutim, izbegli
prigovori kako je pravo koje se primenjuje na nacističke zločince
puko pravo pobednika, istaknut je i drugi argument, prema kome
su mnoga njihova dela bila protivna međunarodnom pravu, koje
je bilo i ostalo više od svakog nacionalnog prava, pa i nemačkog,
i koje je protumačeno tako da svakome pojedincu neposredno
nameće obaveze. Na primer, oficir koji dobije naređenje da izvrši
ratni zločin, jasno opisan u međunarodnim pravilima ratovanja,
snosi krivicu zbog svoga postupka, ako je imao moralnog izbora
bez obzira na autoritet onoga koji ga je izdao i na gvozdene zakone
vojne discipline.
Bilo je, međutim, jasno da je motiv za ovo postupanje bio jaka
potreba da najveći nacistički zlotvori ne ostanu nekažnjeni. U
tome je postojala osnovna saglasnost, koju je u tadašnjoj atmosferi
opšteg zgražavanja malo ko smeo da remeti. Kada se, međutim, po-
vela reč o “sitnijim” krivicama, dileme oko ocene pravnih propisa
i ljudskih postupaka opet su se javile. U procesu tzv. “denacifika-
cije” Nemačke, koja je u stvari bila do sada jedini poznati pokušaj
demokratskog prevaspitavanja cele jedne nacije putem uticaja sa

34