Page 37 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada
P. 37

Najzad, najviše demorališe i pravo pretvara u gomilu praznih
                      reči to što pisano i stvarno pravo uopšte ne liče jedno na drugo. Na
                      primer, u savremenom Paragvaju, kojim od 1954. neograničeno
                      vlada stalno ponovo “birani” diktator Alfredo Stresner (Stroessner)
                      postoje i ustav i zakoni, ali oni zapravo ne važe. U toj se zemlji
                      stvorio i pojam za stvarnu situaciju u vidu reči uzete iz lokalnog
                      indijanskog jezika Gvarani. Taj izraz, mbarete, u prevodu bi značio
                      “silu nad drugima”. Prema nepisanom mbareteu zna se šta ko može
                      u odnosu na koga, bez obzira šta piše u pravnim propisima, ko šta
                      sme, a šta ne sme uprkos sudu i policiji.
                         Mada navedena merila izgledaju ubedljiva, postavlja se pitanje
                      otkuda Fuleru i onima koji slično misle pravo da ih postavljaju.
                      Zašto pravni sistem koji ima gore opisane loše osobine negiramo?
                      Ispostavlja se da je to u ime nekoga višeg morala, u ime nekih
                      civilizacijskih tekovina, koje se nekada osporavaju zato što nisu
                      jedinstvene i zato što se može tvrditi da postoje druge tradicije i
                      druge situacije, u kojima ovakva viša pravila ne važe. Ovakvo se
                      stanovište, zatim, napada kao proizvod “zapadne”, evropske civi-
                      lizacije, pri čemu, navodno, postoje i drukčije tradicije, koje su
                      svojstvene drugim kulturama. U pogledu, pak, situacija, najčešći
                      je poziv na izuzetne istorijske prilike, kada postoje viši interesi i
                      opravdavaju se privremena odstupanja u odnosu na određene ne-
                      prijatelje, a u ime buduće opšte dobrobiti. Time se stvari vraćaju
                      na pravni relativizam i krug se opet zatvara; tj. svi se argumenti
                      ponavljaju.
                         Manje je ambiciozan nemački marksist Franc Nojman (Franz
                      Neumann), koji smatra da je jedini “razumski” zahtev koji se pravu
                      može postaviti – opštost, tj. da ono važi podjednako za sve situacije
                      i sve ljude u njima. 14
                         Međutim, “umereno” prirodno-pravno shvatanje, koje je upra-
                      vo opisano, ostavlja pošteđenim dosledne sisteme s odvratnom sa-
                      držinom. Jer, može se desiti da pravni sistem ima sve osobine koje
                      se od njega traže, i da, ipak, sadrži nehumane odredbe. Može se, na
                      primer, svim građanima zabraniti kretanje van mesta boravka ured-
                      no donesenim propisom, koji je pravovremeno i jasno objavljen.
                      Mogu se i sva deca iznad deset godina oglasiti krivičnopravno
                      odgovornim i za njih, u punom skladu sa zakonom, primenjivati
                      smrtna kazna. Sve ovo nisu izmišljeni primeri. Pitanje je, štaviše,


                      14 F. neumann, Behemoth, London, gollancz, 1942, str. 360.
                                                                                     37
   32   33   34   35   36   37   38   39   40   41   42