Page 32 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

u prvom redu sudija, ima da ispita da li norma postoji i da joj
nađe pravi smisao, ako on već na prvi pogled nije dovoljno jasan.
Naravno, pozitivistički teoretičari, pa ni sam Kelsen, koji je bio
dosledan antinacist, nisu moralno ravnodušni. Oni samo razdvaja-
ju svoju ulogu pravnika od ostalih uloga koje igraju u društvu. U
tim ostalim ulogama oni su slobodni da traže da sadržaj pravnih
normi bude drukčiji i da tako izražavaju svoj pogled na svet. No,
to nikako ne znači da njihov način razmišljanja i njihovi vrednosni
sudovi mogu da utiču na važenje postojećeg prava. Objašnjenje je
prosto: prema pozitivistima, ne postoji nikakvo pouzdano tle na
kome bi se nalazio neko ko tvrdi da izvesna pravna norma ne valja i
da je ne treba primeniti. On ničim nije na to ovlašćen i tako bi vo-
lju zakonodavca, koji je konstituisan u skladu s pravom, zamenio
svojom voljom, čime bi se s mnogo manje prava nametao celom
društvu. Zašto bi racionalno uviđanje ili moralno osećanje nekog,
pa i najistaknutijeg, pojedinca ili neke ma kako važne grupe bili
bitniji od stava zakonodavca? Merila, jednostavno, nema.
Loše posledice pozitivističkog mišljenja pokazao je najbolje Hi-
tlerov Treći Rajh. Kao što je poznato, Hitler je “legalno” došao na
vlast. Tadašnji predsednik republike Hindenburg ga je na osnovu
ovlašćenja koja je imao po važećem ustavu postavio za kancelara.
Posle paljevine Rajhstaga, Hitlerov kabinet snabdeven je, opet u
formalnom skladu s ustavom, zakonodavnim ovlašćenjima, po-
moću kojih je manijakalni diktator vladao sve do kraja života.
Dakle, ono što se u doba nacizma dešavalo u Nemačkoj bilo je
legalno, zasnivalo se na pravu, uključujući tu i sve ono ogavno
nad čim se zgražavao ceo svet, kao što su rasistički nirnberški za-
koni, pravo vlasti da ljude preventivno lišava slobode bez ikakve
dokazane krivice, postojanje i režim koncentracionih logora, pa
sve do “konačnog rešenja” jevrejskog pitanja u vidu masovnog
ubijanja miliona ljudi, od kojih su mnogi bili nemački građani,
samo zato što su nosili urođenu “objektivnu” krivicu nečiste krvi.
Iako je i zbog svojih uverenja i zbog svog rasnog porekla Kelsen
morao da emigrira da bi spasao život, on je ipak i dalje tvrdio da
je pravo hitlerovske Nemačke važeće pravo jer potiče od nadležnog
zakonodavca.
Kelsenov primer pokazuje samo kakve posledice ima intelek-
tualna doslednost, ali ne treba zaboraviti da je Hitlerov režim bio
omogućen i pomognut armijom viših i nižih činovnika koji su
bili vaspitani u strogoj pozitivističkoj tradiciji. Nacistički udar nije

32