Page 29 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

Ako se ovo poslednje desi, pozitivno (“ljudsko”) pravno pravilo
ne obavezuje.
Koliko ovakvo shvatanje porekla prava može da i danas ima
praktičan, a ne samo teorijski značaj, pokazuje najnoviji razvoj
u nekim muslimanskim zemljama. Islam je, za razliku od nekih
drugih religija, skup pravila koja se tiču i svakodnevnog života,
uključujući tu odevanje, ishranu i finansijsko poslovanje. Ova su
pravila sadržana u Koranu ili razvijena iz njega i Muhamedovih
originalnih iskaza, koji nisu ništa drugo do Prorokovo prenošenje
naloga koje je u nadahnuću neposredno čuo od boga. Islam, dakle,
sam po sebi teži da ukine razliku između prirodnog i pozitivnog
prava, jer – doveden do krajnjih posledica – državi i ne dopušta
da se bavi zakonodavstvom. To, naravno, nije moguće izvesti u
društvu koje se bitno razlikuje od onoga u kome su Arabljani živeli
u VII veku, te je u novije vreme došlo do sekularizacije prava u
nekim državama s pretežno muslimanskim stanovništvom. Me-
đutim, čak i onima od njih koje su u tom pogledu bile najdalje
otišle, ovaj se proces u najnovije vreme preokreće: u ustave se unose
odredbe prema kojima je zakonodavac dužan da poštuje šerijat-
sko pravo, ili se, štaviše, u nekim oblastima ono opet neposredno
primenjuje. U jednoj nedavnoj sudskoj presudi u Egiptu, gde je
emancipacija žene bila ostvarena, opet je odrečeno pravo supruzi
da, za razliku od muža, zatraži razvod. Karakteristična je bila iz-
java sudije, očigledno vaspitanog u drukčijem duhu, da mu pravi
razlozi za ovakvu nejednakost nisu dokučivi, ali da su svakako bili
jasni Alahu u njegovoj beskonačnoj mudrosti.
Kao što su to više puta istakli kritičari ideje prirodnog prava,
ovakva njegova koncepcija stoji i pada s uverenjem o postojanju
boga. Ako njega nema, nema ni autora prirodnog prava i ono osta-
je ljudska tvorevina, koja se bogom služi kao pokrićem. Tome su
svakako doprineli i sami tumači božanskog prirodnog prava, koji
su tokom istorije svoje upute ili objašnjenja prilagođavali razvoju
društva, ili, još prostije, interesima elita kojima su služili.
Druga grupa pobornika prirodnog prava polazi od nekih urođe-
nih čovekovih osobina, tačnije rečeno od njegovog razuma. Na toj
osnovi postoji objektivan “Pravi Razum”, kojim se mogu spoznati
osnovna, prava pravna pravila, više od prolaznih zakonodavčevih
hirova; ovi su, ako su u neskladu s prirodnim pravom, izraz puke
samovolje. Takvo shvatanje najjasnije dolazi do izražaja u uverenju
da su neke slobode i neka prava čoveku urođeni i neotuđivi, kao

29