Page 27 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

Dodajmo odmah, nagoveštavajući već sada nešto o čemu će još
biti reči, kako se veliki terorski vlastodršci naročito staraju da se ne
proširi utisak o neuverljivosti njihovih pretnji time što, s vremena
na vreme, čak i bez stvarne krivice, likvidiraju nekoga iz svoje
najbliže okoline, obznanjujući tako da imuniteta nema.
Uverljivost pretnje je, zato što je u suštini psihološka reakcija,
teško utvrđivati i predstavlja, u stvari, tananu igru između pretioca
i druge strane.

Saglasnost s višim vrednostima – prirodno pravo
i pozitivno pravo
Od opštijeg je značaja druga vrsta kritike sistema pretnji kojim dr-
žava čuva određeni poredak i reaguje na društvena kretanja. Ova
procena ne polazi od toga koliko je taj sistem uspešan, nego da li on
odgovara nekim višim, suštinskim merilima. S tim se merilima onda
upoređuju, kako ono ponašanje koje država (režim) propisuje, tako i
kazne kojima se preti i koje se, da bi pretnja uspela, u slučaju nepo-
štovanja pravila stvarno i primenjuju. Da je ovakva kritika neodvojiva
od proučavanja same efikasnosti sankcija, i da ta efikasnost zavisi i
od nje, moglo se videti već u nekim primerima koji su dati da bi se
predočile ozbiljnost i uverljivost pretnje. Tako se videlo da se otpor
prema izvršavanju pravila može javiti zato što se traženo ponašanje
kosi s nekim načelima ili uverenjima, odnosno da zaprećena kazna
može biti takva da više dezorijentiše no što usmerava građanina.
Lako se mogu navesti primeri, stvarni ili iskonstruisani, kojima
bi se to još jednostavnije pokazalo. Ostanimo samo na onima koji
nisu izmišljeni. Postoje u raznim zemljama pravila koja, recimo,
nalažu svakom školskom detetu da se na početku nastave pomoli
Bogu, koja propisuju svim ljudima isti pozdrav uz pominjanje
imena tekućeg diktatora, koja zabranjuju slobodno napuštanje
mesta boravka, ne samo radi odlaska u inostranstvo nego i radi
posete drugom kraju sopstvene zemlje, koja nesnosno sputavaju
seksualni život čoveka, koja isključuju upotrebu maternjeg jezika,
teraju ljude različitih rasa da koriste odvojena boravišta, javne
lokale i prevozna sredstva itd., itd.
Našem će čitaocu svi ovi stvarni primeri biti savršeno jasni i
on će ih istinktivno osuditi. Međutim, nije lako utvrditi razlog
za gnušanje nad primoravanjem ljudi da se tako ponašaju i nad
pretnjama strogim kaznama onima koji koriste svoju slobodu u
oblasti koja im je “zakonito” oduzeta.

27