Page 20 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

konformizam. Dok je kod Hakslija pobuna isključena, jer se susre-
će s krajnjom ravnodušnošću, a nosi je slučajno preseljeni stanov-
nik divljačkog rezervata, dotle se, kod ostale dvojice antiutopista,
na usamljene pojedince, koji pokušaju bar da potraže odgovore
na svoja pitanja ili da privremeno uteknu od sveprisutnih očiju
države, obrušava moćni terorski aparat.
Zanimljivo je zapaziti koliku ulogu Zamjatin i Orvel daju ženi
kao inspiratoru pobune, smatrajući je očigledno bićem koje teže
podnosi zabranu osobenosti, ukidanje intime i naređenje da, ume-
sto konkretnim ljudima, emocionalnu naklonost posveti apstrakt-
noj tvorevini, kao što je država, ili simboličnoj ličnosti, kakve su
veliki brat ili veliki dobrotvor.
Dok su ovakve crne slutnje, naročito na početku veka, bile ogra-
ničene na izuzetno osetljive pojedince, preovlađujuća očekivanja,
ponavljamo, bila su lepa i optimistična. Zbog toga je sve ono što
se desilo, bez sumnje, moralo da izgleda mnogo gore: patnji se
pridružilo i razočaranje.
Na žalost, težak utisak se ne može objasniti samo neispunjenim
visokim očekivanjima. Nečoveštvo XX veka nije bilo prosta regresija
u primitivnija doba, već je ono ispoljavalo i osobine ranije nepoznate
po kvalitetu ili intenzitetu. Verovatno je najupadljivije to što se zlo
preduzimalo i primenjivalo sistemski i u odnosu na vrlo veliki broj
ljudskih bića. Sistematičnost dehumanizacije političkih i drugih od-
nosa našla je izraza u ustanovljavanju najgrublje fizičke i psihičke
prinude, u stvaranju stalnih, pa čak i hladnokrvno zakonski opisanih
i regulisanih institucija za efikasno i rafinirano uništavanje, mučenje
i ponižavanje, od kojih neke, kao npr. koncentracioni logori, nisu
ranije bile poznate, ili su, kao npr. tortura i politička policija, dobile
nova, gora obeležja i oslonile se na isti onaj progres nauke i tehnike,
od koga se toliko očekivalo na polju humanizacije.
Žrtve ovakvih brižljivo isplaniranih i pedantno administrativno
izvedenih postupaka nisu se više merile stotinama i hiljadama,
nego milionima. Ako se imaju u vidu samo najpoznatiji primeri
i ako se uzmu u obzir samo oni koji su izgubili živote – što u
ovom razdoblju, kada su često “živi zavideli mrtvima”, nije uvek
bio ni najgori izlaz – saznaćemo da je po najskromnijim procena-
ma kratkotrajni Hitlerov režim u Nemačkoj (1933-1945) samo u
koncentracionim logorima ubio više od šest miliona ljudi, da je u
toku staljinističkog terora u SSSR, prema podacima koji potiču iz
same te zemlje, oduzeto bar osam miliona života, što sa žrtvama

20