Page 160 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

gla bi se označiti tako što bismo razlikovali neterorske poretke
zastrašivanja od terorskih, koje bismo opet mogli da podelimo na
uslovno “racionalne” i potpuno “iracionalno” terorske.
Neterorski poreci služe se zastrašivanjem da bi suzbili asocijalno
ponašanje uopšte, pri čemu i politički nekonformno postupanje
zauzima svoje mesto. U takvim sistemima politički kriminal se
obično svodi na pokušaje nasilnog obaranja ustavnog poretka.
Kakav je taj poredak, i jesu li napadi na njega opravdani ili ne, za
nas u ovom kontekstu nije značajno.
Drugi stupanj zastrašivanja postižu terorski sistemi koji uspe-
vaju da se zadrže u “razumnim” (sa sopstvenog gledišta) okviri-
ma, ili, bolje reći, dok uspevaju da ostanu takvi. Pored suzbijanja
društveno opasnog ponašanja u uobičajenom smislu (mada već
tu počinju da se uočavaju razlike između privilegovanih pripad-
nika aparata terora i nezaštićenih ljudi van njega), zastrašivanje je
upravljeno i na sve one koji bi svojim postupcima bilo kako mogli
da ugroze režim. Dok je u prethodnom, neterorskom primeru
političko krivično delo definisano kao i svako drugo, tj. opisano u
zakonu na jasan način i uz tačnu oznaku moguće kazne, terorska
vlada se tu ne zaustavlja: pored onih prestupa koji se pominju u
kaznenim propisima, gone se i počinioci akata koji su slični, ili
za koje se naknadno ispostavlja da su štetni, po vladajuću elitu.
Gone se i ljudi za koje se zna ili pretpostavlja da bi mogli da ugroze
vlast ili da o njoj loše misle. I pored svega toga, pa i uz ogromne
mogućnosti zloupotrebe, suština “racionalnog” terora je u tome
što pritiska poglavito političku sferu i što, makar i arbitrarno,
pogađa ili misli da pogađa samo političke protivnike. Govoreći
sasvim jednostavno, on neke delove stanovništva “ostavlja na miru”
da se bave svojim sitnim poslovima. Ni tu se, naravno, ne može
ostati sigurno nevin (jer vlast procenjuje koji su postupci za nju
opasni), ali se po cenu potprosečnosti, zaglupljenosti, nedostatka
ikakvih ambicija, nebrige za opšte stvari, neispoljavanja ikakvog
dara, odricanja od uspona, mirenja sa socijalnom sudbinom ili
krajnje povučenosti može ostati – neprimećen. Neke terorske si-
steme, recimo, ne zanimaju čitave oblasti ljudskog delovanja –
štaviše, oni postoje da bi ih ostavile nekontrolisanim, kao što je to
slučaj s nekim “novorazvijenim” zemljama van Evrope (npr. Taj-
van, Filipini, Južna Koreja). Tamo politički teror pokriva potpunu
“slobodu” u ekonomici, koja podrazumeva brutalno tržište radne
snage, nepostojanje socijalnog zakonodavstva, ukidanje sindikata,

160