Page 159 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

opasnosti. Ovu vrstu osnovanog straha, koji poznaje svaki čovek
i koji je korisna reakcija (kada se kreće u normalnim granicama),
treba razlikovati od druge vrste straha, koji više pokazuje osobine
ličnosti od objektivne situacije. To je osećaj strepnje koji nije iza-
zvan jasnom opasnošću, već potiče iz pogrešno opažene ili sasvim
nejasne okoline. Za prvu vrstu straha postoji razlog, dok druga
vrsta stvara svoje razloge. Prva je ograničena brojem i obimom
opasnosti, a druga je neograničena, kao što je neograničena spo-
sobnost strahujućeg da pronalazi opasnost.
U nemačkom jeziku prva vrsta straha naziva se Furcht, a druga
Angst. U engleskom postoji slična razlika reči između fear i anxiety.
Pod uticajem ovih reči je i kod nas u psihološkom žargonu donekle
prihvaćena oznaka anksioznost za osećanje neodređene strepnje pred
nepoznatom opasnošću.
S druge strane, prelaz između ove dve vrste straha nije tako
nagao kao što teorijski opis može da nagovesti. Objektivna ocena
situacije i porekla straha ne postoji. Merilo je više u tome kako tu
situaciju procenjuju prosečni (“normalni”) ljudi. Onaj ko odstupa
od takve prosečnosti i primećuje manje opasnosti, ili ih potcenjuje,
drži se za lakomislenog – onaj koji ih vidi više no što treba i pre-
cenjuje ih, proglašava se za kukavicu. Kako se zato sasvim jasna
granica između straha i strepnje (anksioznosti) ne može u praksi
uvek povući, iako se apstraktno mogu sasvim dobro razlikovati,
ima autora koji smatraju da je ova podela nepotrebna čak i u onim
sredinama gde ih jezik tradicionalno razlikuje. 57
Za nas su, međutim, ove naznake važne zato što se teror često ne
trudi da izazove ili stvarno ne izaziva određen strah od konkretne,
jasno ocrtane i predvidljive opasnosti, nego baš opšte i neodređeno
osećanje nesigurnosti i zebnje. Dok čist, “normalni” strah, kako
smo rekli, predstavlja koristan odbrambeni odgovor, kako za poje-
dinca tako i za društvo, jer ih po pravilu nagoni da se obezbeđuju
pred mogućim opasnostima, brane i izmiču postojećim, dotle je
difuzni strah u obliku amorfne strepnje sasvim jalov za onoga koji
ga oseća; on ga ne usmerava i ne mobiliše, on mu ne kazuje šta
da radi a šta da ne čini, on ga omamljuje, prikiva za tle i uništava.
Govoreći za trenutak o svim političkim i pravnim sistemima,
gradacija korišćenja straha da bi se postiglo žeIjeno ponašanje mo-

57 npr. D Suter, Rechtsauflösung durch Angst und Schrecken, Berlin, Duncker & Humblot,
1983, str. 21 i dalje.
159