Page 121 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada
P. 121

oni pri tom izlažu daleko većem riziku i dobijaju mnogo manju
                      materijalnu nagradu. Dok se, međutim, poremećenim osobama
                      u redovima ovakvih terorista posvećuje velika pažnja, o tome pišu
                      čitave knjige koje za tezu imaju da su svi teroristi duševno bole-
                      sni, dotle se o psihopatama u službi političkih režima toliko ne
                      raspravlja. Njih svakako među ovim “teroristima na veliko” ima
                      mnogo više nego među “teroristima na malo”. Izgleda, međutim,
                      da ovaj procenat varira od slučaja do slučaja i da bi tvrdnja kako
                      su svi oni regrutovani od ljudi koji su i ranije ispoljavali sadističke
                      sklonosti bila pogrešna.
                         Usudili bismo se da postavimo hipotezu da se na ovakvu
                      vrstu sprovodilaca terora više oslanjaju režimi koji svoj teror
                      ne mogu da zasnuju ni na kakvoj široj podršci niti na nekom
                      koherentnom ideološkom programu, koji bi – makar bio iraci-
                      onalan – mogao nekoga da privuče. I ovu bi tvrdnju možda tre-
                      balo ublažiti s obzirom na raspoložive podatke, koji uglavnom
                      potiču iz sredina u kojima je režim terora prestao i istorijski
                      je osvetljen.
                         Po svemu sudeći, pripadnici Šahovog SAVAK-a bili su ve-
                      likim delom sadisti. Međutim, suđenja u Atini (1974. i 1975.
                      godine), posle pada pukovničkog režima u Grčkoj, pokazala su
                      nešto drukčiju sliku. Pripadnici Atinske sigurnosne policije (As-
                      falia) i Specijalnog istražnog odeljenja u okviru vojne policije
                      (EAT-ESA) bili su mladi ljudi iz seljačkih ili radničkih porodi-
                      ca, za koje se znalo da su tradicionalistički i antikomunistički
                      nastrojene. Ideološka i psihološka priprema težila je usađivanju
                      uverenja da oni pripadaju elitnoj formaciji sa uzvišenom misijom
                      zaštite nacije. Ličnosti su im “smekšavane” time što su morali
                      uzajamno da se batinaju i ponižavaju i da se klečeći zaklinju
                      na vernost pred portretima vojnih komandanata. Po završenoj
                      obuci radili bi prvo kao zatvorski čuvari, zatim vršili hapšenja i
                      najzad bili proizvođeni u mučitelje. Uporedo s tim dobijali su
                      više činove i rasli su im privilegije i primanja, vrlo primamljivi za
                      ljude njihovog porekla. Oni koji su se ipak kolebali ili pokazivali
                      gađenje, izlagani su poruzi zbog nedostatka “muškosti”, kaznama
                      i pretnjama da će biti otpušteni. Griža savesti smanjivala se time
                      što je odgovornost bila rasprostrta na sve njih i njihove starešine i
                      što im je zajemčeno da ne krše nikakav zakon i da imaju potpun
                      imunitet. Konačno, bili su postepeno dovedeni u položaj da
                      ne mogu da napuste mučilačku profesiju: nagrada im se merila

                                                                                     121
   116   117   118   119   120   121   122   123   124   125   126