Page 13 - Vitomir Vito Nikolić - Nedelja u gradu

БЈЕЛИНА постојиш
што те
Стојим под пахуљама са руком просјачки има.
испруженом.
Оне падају, осмјехују се и мру на моме
длану, УМЈЕСТО МОЛИТВЕ ЗА ДАЛЕКУ
пуно је јутрос њежности и доброте у
простору Понекад, давна, сјетим те се,
оснијеженом а нешто топло засја у души
скоро да повјерујем како сам некада и ја као од добре старе пјесме
имао што се случајно запјевуши.
маму.
Скоро да повјерујем у све недођије и Гдје ли си ноћас, ти далека,
шарене да ли си негдје свила дом,
лаже, или још увијек, као некад,
у све приче о патуљцима, снежани и луташ поноћним Београдом.
црвенкапици,
скоро да повјерујем како ћу некада опет Да ли још тражиш оног чудног,
бити оног из твојих снова врелих,
мажен кога си тражила узалудно
код моје добре баке тамо у Горњој и оне ноћи кад смо се срели.
Буковици.
Стојим под пахуљама са руком просјачки Тражи, само тражи, трагај,
испруженом, он ипак једном мора доћи
али ни сам не знам да ли нешто дајем или из твојих лијепих снова, драга,
молим, у твоје нимало лијепе ноћи.
о не зачуди се и не замјери ми, прва
жено, Као што дођу ове пјесме
која јутрос овуда прођеш ако почнем да из дивних шума непознатих
те право у наше ружне несне,
волим. у горку збиљу касних сати.

Понекад тако сјетим те се,
ЗИМА а нешто топло засја у души
као од добре старе пјесме
Из таме што се случајно запјевуши.
сву ноћ
снијег сипа
и вјетар
звижди
зима
зима
добро је
мила
добро ипак
што негдје

11