Page 10 - Vitomir Vito Nikolić - Nedelja u gradu

ЗИМА из тамо неких нишких бања,
из тамо неких будви,
Чија ли си ноћас - ко те неког крања
љуби пијан од лепоте - пишем вам, дакле,
и у мекој коси сања рођени моји,
свет пун твога шапутања. из овог лијепог умирања.
Умирање
Срећо моја давно ирошла - то је овдје,
коме ли си добродошла на југу,
oвe ноћи док зла цича па можда и нешто јужније
моју студен свету прича од југа,
и док ветар грубо гуши ту вјечне ране
заостали сјај у души. сву ноћ шуме тугу,
а јутром опет свиће
Чија ли си ноћас-чија златна туга.
коме твоје сунце сија
као што је мени сјало Туге овамо
тако мало ко сунца на Хвару,
тако мало. па душа за час
бакарно преплане
(само што овдје
ГРАНАДА не дају ни пару
ако понекад туга
Извешће једно јутро мене сужња не осване).
и прије но се дан раздани
убиће ме ни крива ни дужна Остаћу овдје дуго
изван града на пустој пољани. дуго
па можда чак
И поновиће се срамна слика и нешто дуже,
већ толико пута поновљена: сродио сам се, ето,
мртав пјесник пред четом војника са овом тугом,
а около пјесма понижена. са овим ранама
што тугом
туже.
РАЗГЛЕДНИЦА ИЗ УМИРАЊА

Пишем вам, ево,
драги моји,
из овог лијепог умирања,
као што је ред,
као што пристоји
да се јављамо
тако
с путовања,
с годишњих одмора,
са љетовања,

8