Page 8 - Vitomir Vito Nikolić - Nedelja u gradu

ЈОШ МОГУ ПОНЕКИ ОСМИЈЕХ ДА неко својом тугом,
СЛАЖЕМ сви смо и отишли у вражију матер.

Још могу понеки осмијех да слажем, Ове јесени ни мене ни тебе,
понеку срећу да одглумим, ти у гробу - ја у гарсоњери.
још могу понешто лијепо да кажем Наша бреза негдје сама зебе,
сваком осим себи она што си хтио да је вјериш.
- не дају ми
болнице,
болнице, МИНУТ ЋУТАЊА ЗА ЖИВЕ
брезовици,
бежанијске косе, Ослушни понекад, тако кришом,
касиндоли. и чућеш како кисну наше кости
Узалуд се враћам некад драгој слици, под тамо неком тамном кишом
птици, у тој свијетлој будућности.
небу,
лишћу ...
Боли, СЛИКА ИЗ ДЈЕТИЊСТВА
боли,
боли ... Господе, како памтим ту слику,
како је све то живо у сјећању
И кријем се тако крвав - одсјекли су главу несрећнику,
унакажен а некаква је мува пала на њу.
у завјесе своје црне
страшне кише ... И док је неповратно из зјеница
Још могу понеки осмијех да слажем одлазио читав један свијет,
али све тише, та је мува мирно ишла преко лица
тише, као да се ништа догодило није.
тише ...
А тамо је негдје мирисала трава,
шуморила јасен, црвкутала птица
БАЊУ ШАРАНОВИЋУ - све је било исто, осим ова глава
са равнодушном мувом на сред лица.
Ове јесени ни тебе ни мене,
ти у гробу - ја у гарсоњери. Ћутао сам дуго и док су остали
Стижу ми некакви рачуни, одлазили сити тог призора ратног,
некакве опомене, неко је викнуо ШТА ЧЕКАШ МАЛИ!
а ниодкуд ријечи да ме разувјери НИШТА рекао сам сасвим матор.
како нијеси био у праву
кад си посегнуо за ножем ко Серјожа.
Ове јесени и ја сањам траву
неку добру траву с оне стране ножа.

Ове јесени ни једног ни другог,
ни толико нама драгих, брате,
неко својим путем,

6