Page 9 - Vitomir Vito Nikolić - Nedelja u gradu

НЕСАНИЦА све
испочетка:
Ноћу, живот,
у грчу несанице, страдања,
дозријевају самоубице, па опет
а онда тамо у освите сиве - чело.
падају зрели међу живе.
Да ли то и ја Ашта ако
дозријевам нема заборава,
ноћас док вјетар жално пјева ако је то
по улицама само
и под мојим челом, вјечна игра круга?
да ли то и ја А шта ако
дозријевам тамо
или сам, можда, већ презрео, испод трава
па сада венем сам и таман боли ова
миришући невесело. иста
људска туга?

И ОПЕТ ЈЕСЕН
ПЈЕСМА
И опет јесен.
Опет тутње На друм пало небо малаксало
бескрајне кише не може се даље, Витомире,
по Никшићу, и до сад се с муком битисало,
и опет старе умири се велики немире,
црне слутње, свако те је надање издало.
и опет
- сам си,
Николићу.

И опет нека
писма дуга,
очајна писма
- без адресе,
а нигдје драге,
нигдје друга,
само та јесен.
Опет јесен.

А шта ако
просвирам
тај метак
кроз ово чело
невесело,
а онда почне

7