Page 12 - Vitomir Vito Nikolić - Nedelja u gradu

ПИСМО МОЈОЈ УЧИТЕЉИЦИ ПРЕКИНУТА ЧАРОЛИЈА
(Бранивоју Ђорђевићу) На вијест о смрти В. Дизнија

Драга Госпођо учитељице, Читавог јутра снијежи
не зачудите се овом писму касном, снијежи
подсјетише ме на Вас двије мале птице, веселом тишином звони дан
двије обичне птице на жици псето се малој птици
телеграфској. смијеши
видиком лети
Сјетих се, знате, оних Ваших прича Петар Пан.
пуних љубави за птице невине и слабе, У пахуљама радост плану
послије којих смо, због сваке праћке и јави се мноштво драгих слика
камичка, али
клечали дуго иза табле. одједном
као кап да кану
Не замјерам Вам - далеко било, кап црног туша
па чак ни то што ме вукосте за уши, сред видика
све је то данас на свој начин мило згаснуше слике
и пријатно је од тога у души. топле
њежне
Ја се често сјетим тог времена давног под небом оста смркнут дан
рата, зиме, глади, бодљикаве жице, и пси што лају
није, богме, тада било једноставно и птице што бјеже
научити неког да заволи птице. нестаде добри
ПЕТАР ПАН,
Госпођо, то је, у најмању руку,
јунаштво достојно поштовања -
учити неког љубави уз хуку
једног страшног рата, једног пропадања.

Хвала Вам, госпођо учитељице,
и не зачудите се овом писму касном,
подсјетише ме на Вас двије мале птице,
двије обичне птице на жици
телеграфској.

10