Page 5 - Vitomir Vito Nikolić - Nedelja u gradu
P. 5
Некуд и опраштају ми великодушно
гдје лишће никада не жути све што се збило уз веселу чашу.
и гдје су људи - вјечити регрути,
а дјевојке - вјечите невјесте ... Врлине везу уз израз озбиљан
причају шале са смијешком.
С јесени (Испада, ето, да сам био диван,
- тако су лажљиве цесте. смрти, моја једина грешко!)
VI ------------------------------
Ноћ. Новембар. Киша влажи, влажи... Лежим на одру, тих, упрошћен.
Помрчина згуснута до крика. Напољу сунце свакодневно сја.
У оџаку, ко да милост тражи, Не знам да ли је ко ожалошћен
вије вјетар болом бескућника. али, заиста, јесам ја.
Негдје некаква капија пјева,
с призвуком туге заборављених. УСПАВАНКА
У мени нешто дозријева
чудно нешто ноћас зри у мени. Буји, паји,
гријеху мој мали,
VII спавај, моја лијепа срамото,
због тебе су ме отјерали
Не вјерујем овој ноћи да туђе рубље простирем плотом.
издаће ме.
Ако само склопим очи, Назвали су ме свачим редом
ако тренем, и клели,
прикрашће се, и мене и тебе, сине,
заклаће ме, као да ти нијеси чедо,
или ће ме удавити омчом мрака. лијепе очи материне.
Не вјерујем овој ноћи, Буји, паји,
црној, да порастеш наји,
глувој, велик као они јабланови,
без корака. снажан као они загрљаји,
лијеп као она мјесечина.
ПОСЉЕДЊА ПЈЕСМА Спавај,
лијепа срамото материна.
Лежим на одру, тих, упрошћен
до баналности, до горког стида.
Улазе некакве црне гошће,
понека приђе и зарида.
Около сједе. Тихо и тужно.
Старци пуше, причају, кашљу
3
