Page 452 - Thomas Mann - Čarobni breg

Hastorp se ljutio kad bi u tome pogrešili. On je patio i ujedao se za usne od stida kad bi se
provukla nesavršenstva tehničke reprodukcije; sedeo je kao na živom ugljevlju kad bi u toku
jedne često navijane ploče odjeknuo oštar ili neskladan ton, što se naročito lako događalo
kod osetljivih ženskih glasova. Ali se i s tim mirio, jer ljubav najzad mora da pati. Ponekad
bi se, kao nad kitom jorgovana, sa glavom u oblaku zvukova, sagnuo nad svojim
instrumentom, koji je, dišući, kružio. Stajao bi pred otvorenim ormarčićem, pa bi i sam za
trenutak uživao u ulozi dirigenta, dajući podignutom rukom znak nekoj trubi da treba da
upadne. On je čak imao i mezimčad u svome skladištu, neke vokalne i instrumentalne
kompozicije, kojih nikad nije mogao sit da se nasluša. Mi ne možemo propustiti da ih ne
pomenemo.
Jedna mala grupa ploča sadržavala je završne scene one pompezne, melodioznim genijem
preplavljene opere, koju je stvorio jedan veliki zemljak gospodina Setembrinija, stari majstor
dramatične muzike Juga, u drugoj polovini prošloga veka. On ju je stvorio, po porudžbini
jednog istočnjačkog kneza, povodom svečane predaje čovečanstvu jednog tehničkog
ostvarenja namenjenog zbližavanju naroda. Kao obrazovan čovek, Hans Kastorp je znao
otprilike o čemu je reč, njemu je u glavnim potezima bila poznata sudbina Radamesa,
Amneris i Aide, koji su mu na italijanskom jeziku pevali iz kovčežića, pa je prilično razumeo
ono što su mu pevali neuporedivi tenor, kneževski alt sa divnim tembrom glasa u sredini, i
srebrni sopran. Nije razumeo svaku reč, ali je tu i tamo uhvatio smisao, zahvaljujući svome
poznavanju situacija i svojoj simpatiji prema tim situacijama, i zahvaljujući usrdnom učešću,
koje je utoliko više raslo ukoliko je on češće puštao tih četiri ili pet ploča, a koje se već

pretvaralo u pravu zaljubljenost.
Najpre su se Radames i Amneris nešto objašnjavali: kraljevska kći je naredila da izvedu
pred nju okovanog zarobljenika, koga je ona volela i koga je sa čežnjom želela da spase za
sebe, iako se on za ljubav jedne varvarske robinje odrekao otadžbine i časti — mada mu je,
prema njegovim rečima, »u dnu srca ostala čast netaknuta«. Ali iako mu je uprkos teškoj
krivici čast ostala nedirnuta, to mu je malo pomagalo, pošto je zbog svoga jasno
obelodanjenog zločina morao biti predat duhovnom sudu, kome su sva čovečna osećanja
strana i koji svakako neće imati nikakvih obzira prema njemu, ako se u poslednjem trenutku
ne predomisli, i zakletvom ne odrekne robinjice, da bi se bacio u naručje kraljevskog alta sa
divnim tembrom, koji je to, ako se stvar posmatra čisto akustički, potpuno i zaslužio.
Amneris je činila sve što je mogla da odvrati od robinje miloglasnog tenora, koji je bio tako
tragično zaslepljen i ravnodušan prema životu, i koji je stalno pevao »Ne mogu!« i
»Uzalud!« — »Čuj još jednom, odreci se nje!« — »Uzalud!« Zaslepljenost, spremna na smrt,
i najtopliji ljubavni jadi sjedinili su se u jedan dvopev, koji je bio izvanredno lep, ali koji nije
ostavljao nikakve nade. A zatim je Amneris bolnim jaucima propratila jezive formule
duhovnog suda koje su potmulo odjekivale iz dubine, a u kojima nesrećni Radames uopšte
nije ni uzimao udela.
»Radamese, Radamese«, pevao je uporno vrhovni sveštenik, predočavajući mu oštro
njegov zločin izdaje.
»Opravdaj se!« pozivali su ga u horu svi sveštenici.
A pošto je na sve to vrhovni žrec mogao da ukaže samo na Radamesovo ćutanje, svi su u
potmuloj jednodušnosti zaključili da je počinio feloniju.
»Radamese, Radamese!« otpočinjao je opet predsedavajući. »Ti si napustio bojište pre
bitke.«